Izvor: Blic, 23.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Himne
Nedavno je na hrvatskoj televiziji pomenuto kako je kompozitor hrvatske himne Lijepa naša Josif Runjanin - Srbin.
Runjanin (1821-1878) rodom iz Srema, tadašnje Vojne granice, bio je, poput mnogih svojih sunarodnika, oficir u austrijskoj vojsci. Stupio je u vezu s članovima ilirskog pokreta, posebno Antunom Mihanovićem, pesnikom, na čije reči je komponovao muziku; tako će nastati buduća hrvatska himna. Runjanin je umro u Novom Sadu, gde je i sahranjen, na pravoslavnom groblju. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Ovo bi, naravno, moglo poslužiti mnogima kao razlog za osmeh trijumfa - samo da kompozitor srpske himne Bože pravde nije Slovenac. Davorin Jenko (1835-1914) dobar je deo života i karijere proveo u Narodnom pozorištu u Beogradu i Beogradskom pevačkom društvu, te je tako na stihove Jovana Đorđevića komponovao čuvenu pesmu. To je, zapravo, bila završna pesma za muzički pozorišni komad, preteča mjuzikla Markova sablja, ali će je njena popularnost dovesti do ranga himne.
Priča s Jenkom se ovde ne završava. Za razliku od kompozitora-amatera Runjanina, Jenko je bio profesionalni muzičar i komponovao je mnogo, za mnoge pozorišne muzičke komade, ali i prvu srpsku operetu Vračara. No, komponovao je na reči svoga brata Simona Jenka i slovenačku pesmu Naprej zastava slave. Ona je vrlo brzo postala nekom vrstom slovenačke „narodne" himne, da bi kasnije bila delom himne Kraljevine Jugoslavije.
Ova himna je bila neka kompozitna tvorevina i sastojala se iz tri dela: po strofe iz Bože pravde, Lijepe naše te Naprej zastava slave. Tako je najveći deo muzike komponovao Jenko. Tri četvrtine, jer je postojala i četvrta strofa, koja je predstavljala povratak na Bože pravde s imenom aktuelnog kralja u tekstu, dakle Aleksandra I i kasnije Petra I.
Posle II svetskog rata Lijepa naša i Naprej zastava slave su ostale u upotrebi kao republičke himne, a ova druga je danas himna slovenačke vojske. Zbog religiozno-monarhističkih tonova Bože pravde je bila proskribovana, a jugoslovenska himna je bila Hej Sloveni. Ovde su reči bile prevod panslovenske himne slovačkog pesnika Sama Tomašika, a muzika je, s određenim ubrzanjem i pojednostavljenjem, poljska himna koju je komponovao Jozef Vibicki.
Himna je nadživela raspad Jugoslavije i potom je izvođena kao himna Savezne Republike Jugoslavije i one zanimljive državne tvorevine Srbije i Crne Gore, a izvođena je uglavnom zato da bi joj se zviždalo na fudbalskim stadionima. Fudbaleri su ovo navodili kao jedan od razloga za svoje loše igre.
Kasnije se stadionima zaorilo Bože pravde, a fudbaleri su svojim igrama dokazali da vrednost igre uglavnom čini vrednost igrača, a manje muzika.
