Izvor: Politika, 28.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Himna poludelog sveta
Došlo je vreme trčanja. Život je sve brži i brži. Već nam izmiče, kad zaspimo, kad se dogodi kolaps u saobraćaju, kad nam sat kasni... Prva je Desanka rekla Nemam više vremena... Zatim je neki genijalac izrekao najveću svetsku mudrost (pi!), himnu današnjeg, poludelog sveta: Vreme je novac. To su jednoglasno prihvatili svi biznismeni, mladi lavovi, vlasnici akten-tašni "Luja Vitona" u kojima nose, da ne bi gubili zlatno vreme, svoje "red bulove" i laptopove. I pomalo hašiša, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da ih digne.
Ne znaju gde su pošli, ali znaju da nemaju vremena. I da vreme strašno puno košta... Zato žure. Trče. Čekiraju. Džogiraju. Lete. Zakazuju. Uključuju laptop na pešačkom prelazu.
Negde sam davno pročitala (dok je još postojalo normalno čitanje) jednu zanimljivu, tada mi se činilo ironičnu, rečenicu: Život oduzima ljudima strašno mnogo vremena.
Smejala sam se, ali sada uviđam da tu nema baš ničeg smešnog, to je sve Desanka u osamdesetoj shvatila, da nema kad da sanja, da lagano korača, da nema vremena za duge rečenice... A mi? Imamo li vremena za bilo kakve rečenice, bilo čije, bilo kada?
Možemo li bilo koga, osim sebe, da čujemo?
Što bi rekao Matija – I kad nešto pita, odgovor ga ne zanima...
Jede se brza hrana, čitaju se brze, nagrađene knjige, radi lake, lako svarljive konverzacije, čitaju se prečicom, dijagonalno, da se ne bi gubilo dragoceno vreme.
Pogledajte svetske izloge. Beč, Pariz, Njujork... Da li znate da su jelke okićene iako je do Nove godine bilo još pedeset dana? Trčimo u susret! Uzalud je Dušan Kovačević pisao da smo narod bez budućnosti i da ne treba da štampamo nove kalendare.
Pregazilo ga je vreme. Kao i mnogo pisaca koji su na nedavnom Sajmu knjiga videli sebe kao živi spomenik. Sedeli su sa lulama u ustima, držeći pred sobom svoje obimne romane pisane sitnim slovima...
Pa, ljudi, ko će to da čita?
Oni što bi ih možda i čitali ne vide ni uz pomoć naočara, a ovi trkači, galoperi, preponaši, kasači, lipicaneri, araberi, kojima je vreme novac, ne bi ni za opkladu da savladaju toliko štivo.
Dovoljna je SMS literatura. Ni Mocart ne bi preživeo da nije postao muzika za mobilni...
Ali, jeste li bili na ovogodišnjem Sajmu knjiga?
Ne, neću da pričam o Sajmu, znam da nemate vremena. Samo da vam kažem da sam na Sajmu kupila neverovatnu knjigu. Zove se Pohvala sporosti. Pisac se zove Karl Onore.
Ja sam posle ove knjige druga žena. I misli su mi drugačije.
Do viđenja! Vraćam se u dvadeseti vek! Neću više da trčim (pogotovo ne kad ne znam kuda).
Danas je divan dan, idem u šetnju. A ako sneg bude padao, naložiću vatru i čitaću Prohujalo sa vihorom.
Život je dugačak. Ako ne jurite vreme. Ako dozvolite sebi da se bavite tričarijama. Ako umete da napravite večeru za dvoje. Ako umete da pijete vino i da slušate nečije duge rečenice. Ako još pišete pisma. Ako još čitate pesme Stevana Raičkovića i Šarla Bodlera. Ako umete da skuvate slatko od ruža. Ili da umesite hleb.
Ako pamtite sve rođendane. Ako nećete da trčite i kad svi trče. Ako slavu, i takmičenje, prepustite drugima.
Ako ne jurite sutrašnje novine, jer ćete sutra juriti one od sledećeg dana. Čemu žurba?
Sve novosti možete saznati i ako u svoj dragoceni život (u kome vreme nije novac) uvedete čaj u pet.
Večeras, gospo, kod kneza na balu...
[objavljeno: ]
