Izvor: Blic, 28.Apr.2011, 14:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hiljade radnika bez plata i osiguranja
BANJALUKA - Broj neslavnih rekordera koji godinama nisu videli nijednu zarađenu marku u Srpskoj niko ne zna, ali se procenjuje da je od početka privatizacije ovu agoniju prošlo na desetine hiljada radnika. Nedavno istraživanje sindikata pokazalo je da trećina radnika u RS nema redovnu platu i uplaćene doprinose, a najteže je u građevinarstvu i metalskoj industriji. Veličinu dubioze u kojoj su se našli radnici najčešće vide otvaranjem stečaja ili u momentu kada zbog neizmirenih obaveza >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ne mogu da dobiju ni radne knjižice.
Iako mesecima ili godinama ne primaju plate, neki od njih sve vreme dolaze na posao, ali nije nepoznata ni praksa da radnici rade „sa strane”. U međuvremenu, poslodavac za njih „vodi radni staž”, radnicima se obećava isplata dugovanja, a novi vlasnik rasprodaje imovinu. Kada preduzeće dođe u stečaj, imovine odavno nema, a radnici kroz socijalni program padaju na teret poreskih obveznika.
Privilegovane gazde
Nebojša Andrić iz regionalnog bijeljinskog sindikata kaže da su sindikati zapanjeni dvostrukim standardima vlasti – dok se novopečenim gazdama godinama gleda kroz prste, drugima inspekcije na vrata kucaju i za najmanji propust.
– Radnik nije dužan a nema ni te mehanizme da proverava da li mu je poslodavac uplatio doprinose. To je posao kontrolnih organa – poručuje Andrić.
Simboli radničke muke postali su nekadašnji banjalučki giganti – FAM „Jelšingrad" i „Fruktona". Naime, oko 200 radnika „Jelšingrada" dugo je držalo rekord po broju neisplaćenih plata – tražili su čak 40 zarada, a doprinosi nisu uplaćivani deceniju. U međuvremenu, ovo preduzeće je kupila Vlada RS, stečajni postupak je pri kraju, a radnici još nisu videli ni marku. Socijalnim programom stotinak radnika otišlo je u penziju. Jedan od njih je i sindikalac Zoran Jošić, kojem je preduzeće ostalo dužno 29.000 KM.
– Dve godine nisam imao nikakva primanja, a onda sam još pet meseci čekao odobrenje zahteva za penziju. Šta će biti sa većinom ljudi koji imaju još četiri ili pet godina do penzije a 12 godina čekaju da im se poveže staž – pita Jošić. On tvrdi da su bivši direktori giganata polagali ispite za stečajne upravnike i onda dolazili u preduzeća da „završe posao i dokrajče ono što se ranije nije uzelo”.
To potvrđuje i Ljubo Krečar, sindikalac u „Fruktoni", čiji su radnici godinama u neizvesnosti – doprinosi im nisu plaćani deset godina, a dužni su im oko šest plata.
– Radnici su obespravljeni otišli na ulicu. Oko 90 radnika je otišlo na biro, a oštećeno je više od 200 zaposlenih. Svi smo znali da se doprinosi ne uplaćuju, pisali smo svim institucijama, pa čak i predsedniku skupštine. Međutim, niko nije reagovao, a vlast se očigledno solidarisala s onima koju su opljačkali i radnike i državu – kaže Krečar. On dodaje da se od oktobra prošle godine, kada je otvoren stečaj, ništa nije pomerilo sa mrtve tačke.
Na spiskovima ojađenih radnika su i nekadašnji radnici trebinjskog „Neimarstva" i „Bilećanke". Sindikalac u „Neimarstvu" Milenko Vukalović kaže da neisplaćene plate više i ne broje – oko 150 radnika je poslednju platu primilo za avgust 2008. Iako su dugovanja milionska, stečaj nikada nije otvoren. Oko 440 radnika „Bilećanke" čeka završetak stečaja – za plate im duguju 380.000 KM, a doprinosi im nisu uplaćivani od rata.
Mesecima su u očaju i radnici „Hidrogradnje" u Istočnom Sarajevu koji su, kako bi skrenuli pažnju na svoj problem, najavljivali i blokadu puta Gacko–Foča. Nekima od radnika duguju i do 48 plata, a Vlada RS im je uplatila 2,5 plata. Stečaj je sada izvestan. Međutim, da stečaj u propalim gigantima samo odgađa isplatu plata, potvrdio je slučaj DI „Maglić" iz Foče – stečajni postupak tamo traje neverovatnih sedam godina. Oko 800 radnika koji od preduzeća potražuju u proseku oko 15.000 KM za sada je dobilo po 100 ili 150 KM.
Predsednik sindikata metalaca i rudara RS Tane Peulić kaže da se stečaj u 98 odsto slučajeva završi sa katancem na fabričkoj kapiji. On kaže da se radnici, bez obzira na kašnjenje plata, uvek nadaju boljem sutra i zbog toga uporno dolaze na posao. Kako u metalskoj industriji mahom rade stariji radnici sa po 20 ili 25 godina staža, znaju da su im šanse za novo zaposlenje minimalne i zato se plaše da napuste krug svoje fabrike.
Povezane vesti: Bez neophodne pomoći radnicima preti ulica
