Izvor: Politika, 14.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Herojeva kuća strave
Savinac – Sela Šarani i Drenova imaju zajedničku varošicu Savinac. Ime mu je po našem najvećem svecu čiji je konj, po legendi, ovde u kamenu otisnuo kopito, a iz otiska potekla voda. Ali, o tome neće ovde biti ni slova više. U Drenovi smo, u rodnoj kući Dragomira Draževića, narodnog heroja iz NOR-a. Poginuo je, baš kao i sva tri njegova sina Branko, Miloš i Dušan, u ratu. Uspomenu na njega "dično pokolenje" čuva u imenu jedne ulice u Gornjem Milanovcu i u bronzanom poprsju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na Brdu mira. Plamičak sećanja na heroja još tinja u rodnoj kući, a neće dugo: sinovac Jovan i sinovice Čedina i Borka, sve troje bez poroda, davno su prošli zenit života.
Herojeva rodna kuća! Da li ste gledali engleski film "Pad kuće Ašerovih"? Ambijent hičkokovski, nedostaju samo glumci i – radnja bi mogla da krene. Pod zemljani, iz sobe se, kroz tavanicu i krov, vidi parče neba, kreč na zidovima od pre nekoliko decenija; šporet, astal i jedna stolica, dva kreveta – čitav nameštaj. Posvuda višegodišnja čađ i paučina. Ima sijalica, ali sedam godina ne svetli: neplatišama isključena struja.
Jovan (78), kao lik sa Gojinih slika, stvaranih pred kraj života, u poluludilu. Čedina (72), nepokretna, šlogom za postelju prikovana. Najmlađa Borka (64) i sama je oronula od brige i nemaštine.
To vam je rodni dom narodnog heroja i trojice njegovih sinova palih "za slobodu svojemu narodu".
– Bila je naša kuća nekada od jačih u selu, ali vreme je učinilo svoje, a ljudi nisu učinili svoje. Nisu čak ni u vreme kad su borci NOR-a bili na ceni. Jeste, posećivali su nas iz boračke organizacije, predlagali da se kuća pretvori u spomen-dom našeg strica i naših rođaka, istovarili su u avliju dva kamiona šljunka, pa su posle i to oterali na drugu stranu – priča nam Borka, mirno, starački, pomirena sa sudbinom.
Miliša Nikolić, predsednik Mesne zajednice "Savinac", reče da su bili spremni da poprave kuću, ali da se sa "ukućanima nikako nije moglo razgovarati", da su "čudni ljudi", pa je šljunak odvezen na drugu stranu. U OO Subnora u Gornjem Milanovcu šire ruke, nemoćni su, nemaju nikakvih sredstava ni uticaja. Lebdi logično pitanje: zašto su propustili tolike decenije kad su imali i para i ugleda.
Saznajemo još da Draževići po vodu idu na izvor, gotovo sat hoda do tamo i natrag, a kad su snegovi visoki odu kod prvog komšije s flašom. Komšija ne brani, ali se namršti, nije mu po volji. Jovan uglavnom ćuti – govore njegove krupne, unezverene oči. Čedina i da hoće ne može da izusti reč. Govori samo Borka:
– Dobijamo pet hiljada dinara mesečne pomoći, taman da sestri kupimo lekove i pelene(!). U kući imamo brašna, zejtina i šećera, svega pomalo, i dve-tri sveće da se, uveče, možemo gledati. Tako nam namenjeno da brat i nas dve sestre živimo bez bračnih drugova, niti se on ženio, niti smo se mi udavale. Tja, sudbina, valjda.
Teško je, bez velike potrebe, duže ostati u Draževića "kući bez kuće". Odlazimo preko avlije brzo, kao da bežimo, kao da smo i sami krivci. Prolazimo kroz oronulu avlijsku kapiju, usamljenog svedoka da je oko kuće nekad bila ograda koja je, kad mećava s planine Rožanj odseče Draževiće od sveta – direk po direk, letva po letva – završila u čađavom šporetu.
Januar opet zavejava snegom prtine i zečje tragove po Drenovi. Mogu li ikakvi snegovi beli zavejati trag nečijih zaborava i nebrige, toliko dubok trag u rodnoj kući narodnog heroja?
[objavljeno: ]
