Izvor: Blic, 09.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Heroin sam uzeo sa devet godina
Sa osam godina prvi put je probao marihuanu, a sa devet heroin. U petnaestoj je svakodnevno uzimao ekstazi. Umesto hrane dnevno je gutao i po šest tableta. Upadao je u kuće i krao televizore i kompjutere. U šesnaestoj je prvi put smešten u Psihijatrijsku bolnicu „Laza Lazarević", a kada je postao punoletan završio je u zatvoru zbog oružanog napada. Pre nekoliko meseci počeo je da se bode u venu. Ovo je, ukratko prepričan, život dvadesetdvogodišnjeg M.P. iz Šapca, koji je odlučio >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da izađe iz pakla droge.
Kao dete razvedenih roditelja, M.P. pokušao je da pronađe izlaz iz haosa u kojem se našao. Tada nije bio svestan šta se zapravo dešava sa njegovom porodicom i nikome nije pričao o svojim problemima. Ventil je u prvo vreme nalazio u marihuani.
- Svakodnevno sam duvao sa komšijom, koji mi jednom ponudio da probam kokain. Napravio je dve crte za mene i njega. Nije mi bilo dobro i povraćao sam. Kasnije sam saznao da mi je dao heroin. Posle sam počeo da prodajem ekstazi, ali sam ga više konzumirao, nego prodavao. Upadali smo u kuće, krali tehniku i prodavali je - priča M.P, koji je u to vreme imao 11 godina.
U kući je tek pravio haos. Lupao je i razbijao. Roditelji su na sve načine pokušavali da ga urazume, ali ništa nije pomoglo.
- Nisu tražili ničiju pomoć. Valjda ih je bilo sramota. Ja sam postajao sve agresivniji. Kupio sam i pištolj - kaže M.P, koji je završio samo osnovnu školu. Uspeo je da upiše srednju elektrotehničku, ali je već u prvoj godini bio izbačen jer je ciglom nekoliko puta udario u glavu jednog učenika. Potom je upisao hemijsku školu, ali je ubrzo i nju napustio.
- Probudio sam se jednog jutra u prostoriji sa rešetkama na prozoru i dvokrilnim vratima. Nisam znao gde se nalazim i šta se desilo. Kasnije sam saznao da se nalazim na psihijatrijskom odeljenju. Otac mi je nešto sipao u mleko, što me je uspavalo. Nisam se dugo zadržao. Iščupao sam dvokrilna vrata i pobegao. Ipak, otac je poveo drugara od 120 kilograma, koji me je silom uvukao u kola i odveli su me u „Lazu" u Beograd - priča mladić iz Šapca. Tada je imao samo 16 godina.
Kada je došao sebi M.P. je izašao i počeo da živi sa majkom. Neko vreme se nije drogirao.
- Iako sam mrzeo heroin, nagovorili su me prijatelji da ga ponovo uzmem. Jednom sam napao jednog dečka nožem jer smo se pre toga nešto zakačili. Napao sam i policajca. Uskoro sam završio u pritvoru. Odležao sam dva i po meseca i moram još pet. Izašao sam i redovno koristio heroin. Počeo sam da se bodem - priča sagovornik „Blica", koga je tada ostavila devojka, a njegovi roditelji, koji su bili u svađi skoro 11 godina, ponovo su se pomirili. Shvatio je da ovako više ne može i odlučio je da potraži pomoć.
- Pre nedelju dana otišao sam u jednu bolnicu. Želim da prestanem da se drogiram. Želim da završim srednju školu. Vratiću se u Šabac i početi da radim. Nadam se da ću biti dovoljno jak da sve to izdržim - završava svoju ispovest M.P.
Njegova priča, međutim, nije jedinstvena.
Kroz Zavod za bolesti zavisnosti u Paunovoj ulici, u kome se isključivo leče deca od 12 do 18 godina, dnevno prođu 23 pacijenta. Deca počinju da koriste narkotike najčešće zbog problema u porodici ili školi. U početku koriste alkohol ili cigarete, ali veoma brzo, misleći da tako rešavaju problem koji imaju, prelaze na marihuanu, ekstazi ili spid.
Put do izlečenja je dug i traje najmanje godinu i po dana, a odvija se u više faza.
Iako roditelji primećuju promenu kod deteta, najčešće je prvo pripisuju njegovim godinama i vremenu u kome živi. Međutim, vrlo brzo korisnik narkotika napravi neko krivično delo, pa ga sudija šalje u Zavod za bolesti zavisnosti. Često decu dovedu i roditelji kada njihovo ponašanje postane nepodnošljivo.
- U prvoj intenzivnoj fazi lečenja pokušavamo da definišemo problem. Ovde roditelji vrlo često odbijaju da preuzmu odgovornost i tvrde da je samo njihovo dete pogrešilo. Međutim, kroz terapiju se vremenom dolazi do suštine problema: ko je gde pogrešio i kako to promeniti. Cela porodica mora da planira kako će provesti dan i tog plana mora da se drži i kod kuće - objašnjava doktor socijalne psihoterapije Vojislav Majkić.
U ovoj fazi pacijenti polažu ispit o psihoaktivnim supstancama, a zatim prave rezime onoga što se dešavalo pre dolaska na lečenje, kako se sada osećaju i šta će u budućnosti da rade. U tom delu svaki član porodice mora na sebe da preuzme jedan deo odgovornosti. U drugoj fazi deca zavisnici se uključuju u prirodnu sredinu, ali su dužna da dolaze u Zavod još godinu ili godinu i po dana.
- Najbitnija je saradnja škole i socijalnih ustanova jer se u školama detektuje problem. Tamo se uočavaju prvi simptomi, a to su izostanci i slabe ocene. Međutim, škole danas nemaju vaspitnu funkciju i nastavnici samo održe predavanja i ništa ih više ne interesuje. Takođe, kada dete već ode na lečenje, škole znaju i da se protive jer je pacijent primoran da odsustvuje sa nastave - kaže dr Majkić.
Kada pacijenti završe terapiju, dobijaju saradnika koji mora biti testiran. Detetu nisu dozvoljeni izlasci u kafiće i klubove, kao i odlasci na bilo koja mesta na kojima postoji mogućnost da dođe u kontakt sa drogom.
Zloupotreba psihoaktivnih supstanci zavisi i od dostupnosti, a u Srbiji, posebno u Beogradu, one su veoma rasprostranjene i jeftine. Dr Majkić kaže da najbolja prevencija zahteva ozbiljnu saradnju države, sudstva, škole i socijalnih ustanova.
- Nisu problem zakoni, već njihova primena. I danas se na kioscima prodaje alkohol i cigarete maloletnim licima, ali i izlasci omladine. U Americi oko 23 časa deca mogu da budu na ulici samo u pratnji punoletne osobe - priča Majkić.
