Izvor: Politika, 13.Avg.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
He razlikuju transkripciju od adaptacije reči
Cilj adaptacije je što bolje uklopiti reč iz stranog jezika u sistem srpskog jezika. To znači da je u nekim slučajevima čak poželjno odstupiti od tačnog izgovora reči u stranom jeziku
Veoma sam razočarana što ovih dana svi debatuju o tome treba li govoriti i pisati „Etihad“ ili „Itihad“, sem stručnjaka za srpski jezik, i što u tim debatama nema valjane lingvističke argumentacije.
Profesori sa katedara za strane jezike ne prave razliku između pojmova >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „transkripcija reči“ i „adaptacija reči“. Transkripcija predstavlja verodostojno fonetsko beleženje reči nekog jezika (onako kako se izgovara). Adaptacija predstavlja prilagođavanje reči nekog jezika fonetskom, morfološkom i grafijskom sistemu srpskog jezika.
Kada bi ovo naši lingvisti imali u vidu, znali bi da transkripcijski lik al-Ittihād sam po sebi ne znači ništa, jer mi ne želimo da izgovaramo reč na arapskom jeziku, već da je adaptiramo (prilagodimo) sistemu srpskog jezika. Cilj adaptacije jeste što bolje uklopiti reč iz stranog jezika u sistem srpskog jezika. To znači da je u nekim slučajevima čak poželjno odstupiti od tačnog izgovora reči u stranom jeziku. Na primer, iz engleskog jezika nam je stigla reč „aerobik“. Svima je jasno da se formant „aero-” ne izgovara tako u engleskom jeziku, ali smo odlučili da reč tako adaptiramo jer se prefiksoid „aero-” odomaćio u tom obliku zahvaljujući rečima koje smo preuzimali iz grčkog jezika. Treba li pomenuti i to da smo glavni grad Italije adaptirali kao Rim, iako se on izvorno piše i izgovara Roma?
Problem je i u tome što naši lingvisti ne prave razliku između termina „izvorni jezik“ i „jezik posrednik“ prilikom adaptacije reči. Oblik strane reči koji treba adaptirati može poticati i iz izvornog jezika i iz jezika posrednika (jezik preko kojeg dolazimo u kontakt sa rečju nekog drugog jezika). Adaptacija ne može biti „bolja“ ili „gora“, „tačna“ ili „netačna“ u zavisnosti od toga da li smo reč adaptirali na osnovu oblika iz izvornog jezika ili iz jezika posrednika. Svi govorimo i pišemo „žilet“. Izumitelj ovog predmeta je amerikanac King Džilet. Međutim, pošto je izum nastao u 19. veku, kada je uticaj francuskog jezika bio mnogo veći na naš jezik od uticaja engleskog jezika, mi smo reč adaptirali posredstvom francuskog kao „žilet“, a ne „džilet“.
Jasno je da je oblik „Etihad“ nastao posredstvom engleskog jezika, te adaptacija ne može biti netačna. Ona bi teoretski mogla biti pogrešna jedino ukoliko bi se kršili principi adaptacije reči iz engleskog jezika. Osim toga, nije ovo jedina reč iz arapskog jezika koju smo adaptirali preko jezika posrednika. Pomenuću naziv zemlje iz koje nam dolazi ova avio-kompanija. Zemlja se zove Ujedinjeni Arapski Emirati. Reč Emirat(i) takođe ne postoji u arapskom jeziku u tom obliku (glasi: al-Imārāt). Po svemu sudeći, jezik iz kojeg smo dobili reč „emir“ (arapski vladar) bio je turski. Potom nam je stigla i reč „emirat“. Ove reči slično se pišu i u engleskom i u francuskom jeziku. Kada bismo se držali dosledno arapskog jezika, reči bismo morali da adaptiramo kao „amir“ i „imarat“, što bi bilo nesistemsko rešenje.
Jezička norma nije ni jednoobrazna. Norma je u određenim sferama upotrebe jezika fleksibilnija, a u nekim drugim kruća. Fleksibilnija je kada je reč o imenima prepoznatljivih brendova i kompanija u svetu. Ako je ta avio-kompanija već odlučila da bude u međunarodnom avio-saobraćaju prepoznatljiva pod nazivom „Etihad“ i ako vlasnicima te kompanije ne smeta da njen menadžment govori i piše „Etihad“, nije mi jasno zbog čega jedino naša javnost to mora da dovodi u pitanje.
I da engleski jezik nije posrednik, reč se može adaptirati i na osnovu grafije (načina pisanja), a ne samo na osnovu izgovora. Ne moramo uopšte znati kako se reč izgovara. Dovoljno je da vidimo prepoznatljivo ime svetske kompanije napisano na latinici, te možemo preuzeti i taj grafemski oblik, naročito ako u nazivu nema grafema koje ne postoje u grafijskom sistemu srpskog jezika. Mogla bih navesti mnogo reči koje smo adaptirali na osnovu grafije (pisanja), jer nam je izgovor bio nepoznat.
Stoga, ne vidim ništa problematično u obliku „Etihad“ niti smatram da je bilo koji princip adaptacije reči narušen. Problematičan jeste pokušaj da se na silu nametne oblik „Itihad“, što svakako nije u duhu naše normativne prakse.
Studentkinja Katedre za srpski jezik Filološkog fakulteta u Beogradu
Jelena Dumić
objavljeno: 13.08.2013.
