Izvor: Blic, 29.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hari Poter i njegov kraj
Eto, završilo se posle deset godina različitih uzbuđenja, napetih iščekivanja sledećeg nastavka uključujući nedoumice da li će ga uopšte biti, ko to zapravo piše, i još mnogo čega drugog.
Ne, ne znam kako se završava jer do knjige još nisam došao a autori onih prikaza koje sam pročitao ipak se čuvaju da čitaocu ne pokvare uzbuđenje. Pošto imam nameru i sam da ga pročitam ovih dana kada dobijem knjigu, nisam se ni trudio da više saznam, bajke ne treba kvariti. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Serijal o Hariju Poteru se ispostavio kao medijski višestruko zgodan jer je i u čitavoj priči njegovog nastanka bilo nečega od bajke, one o Pepeljuzi. Priča o Džoani Rouling je bila priča o ženi koja sa svojim detetom živi od socijalne pomoći i u kafićima ispisuje stranice romana koji će joj, prekonoć, doneti slavu i bogatstvo. Umesto princa pojavljuje se promućuran i moćan izdavač, i tako Hari Poter kreće u svet. A on je naizgled običan dečko, siroče bez roditelja koje maltretiraju zli staratelji ali koji će, medjutim, otkriti da ima natprirodne, čarobnjačke sposobnosti, što će ga odvesti u školu za čarobnjake i brojne avanture.
Na svom putovanju po ovom svetu u kojem mi živimo, a u kojem se sreća čarolije osmehuje tek retkima poput Roulingove, Hari Poter je sreo mnogo oduševljenih čitalaca, često podeljena mišljenja kritičara, pa čak, bez toga naravno da ne bi moglo, i »anti-Hari Poter« kampanje. Pokrenuli su ih u SAD hrišćanski fundamentalisti, tvrdeći da knjige Roulingove predstavljaju propagandu crne magije i ugrožavaju osnovne hrišćanske vrednosti. Šta ćemo onda sa čarobnjakom Merlinom i legendom o kralju Arturu, odgovarali su trezveniji.
Moderna spisateljska Pepeljuga, Džoana Rouling, spretno je iskoristila različite modele stvorivši delo koje je privuklo milione širom sveta – i donelo njenom autoru bogatstvo procenjeno na nekih 750 miliona evra – i koje je još jednom pokazalo glad ljudi za bajkama.
Odavno je poznato da su roditelji svojoj deci kupovali neke komplikovane igračke, poput električnih vozova, da bi se ili krišom igrali ili, iz prikrajka, delili dečije uživanje u igri. Kompjuterske igre su mnoge odrasle oslobodile griže savesti: sami sebi deluju tako ozbiljno kada sednu za kompjuter da mirno mogu da odaberu program »igre« i da se potom satima – igraju. Nekako mi se čini da i nas Hari Poter na sličan način oslobadja, dozvoljavajući nam da u bajci uživamo ne strahujući od podsmeha suviše ozbiljne okoline.
Niko od nas nije odrastao do kraja i to je sreća. Kako bismo izdržali ovaj život, u kojem su dobre čarolije tako retke i u kojem se čak i bajke moraju jednom završiti, da u nama još ne živi dete koje, uprkos svemu, uvek ume da se nada?
