Izvor: Politika, 08.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Haljina od jednog konca
Lara Koprivica iz Vrbasa samo je naizgled „obična” domaćica, supruga, majka... Ona kreira i hekla unikatnu odeću i tašne puno radno vreme, a frizerskim poslom bavi se – iz hobija
Lepo ime Lara dobila je po ugledu na filmsku junakinju iz „Doktora Živaga”, jer je u vreme kad se u Novoj Gorici rodila, ovaj romantični film bio veoma popularan. Slovenije se gotovo i ne seća, pošto se sa roditeljima još u četvrtoj godini doselila u Vrbas. Tu je završila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gimnaziju, a kako je bila odlikaš, vukovac, fakultet je mogla da bira. Studirala je tehnologiju i građevinu a onda se, poput mnogih mladih žena, zaljubila i udala. Htela je potom da uči dizajn, ali joj se to nije ostvarilo. Međutim, san o kreiranju odeće ostvarila je kasnije i bez dizajnerske škole. Tim pre što se, ni u jednoj takvoj školi ionako ne može naučiti kako da se od jedne ideje i običnog pamučnog konca kreira i izradi model na način kako to čini Lara – „krojeći” ga onako usput, dok hekla, samo po osećaju za mere i razmere. Po maštovitosti i dizajnu, ona je originalna, svoja, ima nešto što dosad nije viđeno i što se ne može kopirati. Ali tu nije kraj, već početak priče o odeći koju stvara.
Korset, za početak...
Lara je heklanju postala vična već sa pet godina, a veštinu je savladala učeći od obe bake. Usput je naučila i da plete i šije, što joj je kasnije i te kako koristilo. Postala je majstor za tehničko izvođenje, pa je svaku svoju ideju mogla da ostvari u praksi. Dok je još bila srednjoškolka, brinući se o bolesnoj baki vreme je prekraćivala ručnim radom. Od drugarice je pozajmila konac u boji i isheklala korset. To joj se dopalo toliko da je otvorila „sezonu” heklanih predmeta. Bio joj je izazov da heklanjem stvara nešto novo, moderno, ni nalik na klasične heklane stolnjake, čipke i šalove. Sama je počela da smišlja i mustre i modele. Zanimljiva je i njena tehnika heklanja. Ni to nije klasično – Lara počinje od jedne „petlje” i do poslednjeg boda sve je u jednom komadu, bez ijednog čvorića. Koristi prirodne materijale – pamučni i laneni konac, vunu, svilu, viskozu... A boje su diskretne, nenametljive, skladne.
Od tih materijala hekla haljine, mantile, jaknice, bluze, suknje koje prate liniju tela. Pravi i prateće modne elemente – tunike, kape, kaiševe... a posebna slabost su joj tašnice od pamuka u prirodnoj krem boji, kako bi rad došao do izražaja. Te njene tašne su stigle i u Beli dvor, na prodajnu izložbu rukotvorina, a našle su put i do Grčke, Italije, Amerike... U svetu se ručni rad posebno vrednuje i ceni. Kod nas mnogo manje, jer svako ima neku baku ili tetu koja ume da plete i hekla.
Sve Larine rukotvorine su unikati: jedinstvene od ideje, modela i mustre, do realizacije. Uvek ima „na repertoaru” neku novu zamisao koja čeka da bude isprobana u praksi. Tako je napravila mantil težak četiri kilograma, u koji je utkala sve konce u boji koje je imala! Gledamo ga – baš neobičan i lep – skladnih, lepo uklopljenih boja, elegantnog geometrijskog desena i neobične asimetrične forme.
Zanima nas gde se njeni modeli mogu kupiti. Lara nam kaže da ih nerado prodaje, a izlaže ih i plasira preko „Artka”, udruženja kreativnih žena iz Vrbasa, veštih svim vrstama rukorada.
...A na kraju – venčanica
Više voli da ponešto i pokloni, nego da sve rasproda. Nešto će ostati i za snahu, jer sin od onog što radi neće ništa da nosi. Kaže, to mu je nekako „ženskasto”. Muž bi i hteo – neki džemper ili šal, ali ne stiže na red.
Da ima kćeri, baš bi uživale. Ovako, Lara uživa i kad nekom nešto pokloni ili kad joj se obrate, kao jedna devojka koja je za venčanje želela nešto sasvim posebno... Lara joj je napravila venčanicu heklanu od belog svilenog konca sa jednom upredenom srebrnom svetlucavom niti. Na svetlosti se presijavala kao na snegu, a nevesti je stajala tako lepo, da su sve žene u crkvi prilikom venčanja uzdisale čežnjivo gledajući venčanicu.
Lara priznaje da je u radu perfekcionista i pravi fanatik – para i po deset puta dok ne bude zadovoljna urađenim, a radi svakoga dana po deset sati dnevno! Kad se umori, odmara se baveći se iz hobija frizerskim poslom. Kako ga je naučila? Pa kao i sve čime se ozbiljno u životu bavi – sama.
Nađa Orlić
[objavljeno: 09/03/2008]
