Izvor: Blic, 29.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hajduk Veljkov duh u crnoj tamnjanici
NEGOTIN - U gradskom jezgru starog Negotina, između spomenika Hajduk Veljka i Mokranjca, Dragoljub Firulović Džo ima svoju galeriju. Na malo prostora, koji je ispunjen duhom i dražima Neogotina, ovaj slikar, pesnik i boem okuplja zaljubljenike u staru varoš. Firulović je okružen svojim i slikama drugih krajinskih slikara, a česti posetioci galerije su književnici Adam Puslojić i Srba Ignjatović, te slikari Radislav Trkulja i Dragoljub Stajković. Ne tako davno, u Firulovićevu galeriju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << često je zalazio Milorad Pavić, te braća Teofilovići.
Na pitanje šta je u Negotinu najlepše i najtipičnije, Dragoljub Firulović odgovara.
- Kad se dete rodi u Boru, vidi samo rudnik. U Negotinu vidi Mokranjčevu kuću, pa mesto pogibije Hajduk Veljka, pa staru trgovinsku čaršiju u kojoj je i moj atelje, pa gospodsku arhitekturu ovog grada. Ovde, u Ulici Vojvode Mišića, možete da osetite kako i kroz najjaču gradsku vrevu odzvanjaju „Rukoveti" Stevana Mokranjca, kako treperi Hajduk Veljkov nemiran duh i kako se prava gospoda još uvek pozdravljaju uz blagi naklon. To je Negotin - priča nam Firulović.
U važne kulturne institucije, bez lažne skromnosti, naš vodič kroz Negotin ubraja i svoju galeriju. Priča da su ga pre desetak godina čak i poznanici pitali mogu li da svrate, a sada ulaze jer znaju da ih tu uvek čeka čašica pametnog razgovora, akutelne čaršijske priče i pretres kulturnih događaja.
Iz Galerije krećemo u obilazak starog Negotina, u kojem su svuda i na svakom mestu prisutni duh Hajduk Veljka i Stevana Mokranjca. Zato je logično da prvo posetimo kuću velikog srpskog kompozitora. Firulović je pomalo razočaran. Kaže da je stasavao uz legende o Hajduk Veljku i Mokranjčeve „Rukoveti".
- Ne znam ko je dozvolio da se zaštićeni kompleks Mokranjčeve kuće, jedan od najautentičnijih u Srbiji, rasparča i oskrnavi. Deo kompleksa je otuđen, a na delu kompleksa su nikle neke čudne građevine. Ne mogu da shvatim ni zašto je Hajduk Veljkova barutana, jedini autentičan objekat iz doba legendarnog junaka, pretvorena u ostavu - komentariše Dragoljub Firulović.
Dok šetamo starom čaršijom, srdačno nas pozdravljaju njegovi stari znanci. Berberin Gale je, zna se, jedan od najpouzdanijih.
- Moj komšija Džo odoleva i suncu i kiši, stamen je kao kamen iz njegove zbirke - poručuje nam frizer Gale Jovanović.
Lapidarijum u dvorištu stare negotinske crkve, mesto je koje Firulović ne zaobilazi. Jasno naglašeni simboli Sunca na kamenim stupovima, tumači on, dokaz su čistote i snage ovog naroda.
Boemu i umetniku pijaca je omiljena lokacija. Bujna, zelena, puna života. Na tom mestu, konstatuje on, još uvek treperi iskonska životna snaga i zdrav seljački razum. Sa omiljenom piljarkom Dobrilom iz Vidrovca razmenjuje povrtarsko iskustvo.
Kao što nema Negotinca koji ne uživa u pesmi i vinu, Dragoljub Firulović vrstan je poznavalac krajinskih vina. Kad Džo, za svoje društvo, na nekom seoskom salašu, zapeva negotinski himnu „Knjigu piše Mula Paša" postide se mnogi poznati tenori, a vino se toči bokalima. Pravo domaće krajinsko vino kupuje kod vinara Stanoja, ali mu poseban doživljaj Hajduk Veljkove snage i krajinskog vinogorja, pruža podrum Poljoprivredne škole na Bukovu, gde se u stoletnim bačvama pravi jedinstvena - crna tamnjanika.
- Kada želim strancu da dočaram duh Negotina, ja mu ponudim tamnjaniku. Ovo je ukus Krajine, a škola je zajedno sa manastirom Bukovo, koji čuva spokoj Negotina, mesto bez kojeg se ne može razumeti istorija i tradicija ovog kraja - kaže Džo, dok sa direktorom škole Radomirom Zlatanovićem i podrumarom Sašom Živkovićem degustira čuvenu crnu tamnjaniku.
Kao vrhunac i najlepši deo „negotinskog putešestvija" Dragoljub Firulović ostavlja za kraj. Dovodi nas na obalu Dunava, gde godinama traga za neobičnim kamenjem.
- Obala Dunava odiše lepotom, a lepota treba da bude deo ekologije. Treba da bude i ostane ovakva kakva jeste - dodaje Firulović, koji priprema izložbu „kamenih" slika.
Vrata galerije „Firul" uvek otvorena
- Nekada je svako ko uđe u kuću u starom delu grada bio poslužen. Kad domaćin nije kod kuće vrata nisu bila zaključana.
- Nažalost, toga više nema, osim u mojoj galeriji. A kako bi i bilo, kad su umesto zanatskih i trgovinskih radnjica, u centralnom gradskom jezgru sada načičkani prodajni saloni tehničke robe, guma, hemijskih preparata. Sve je više vreve, sve manje grada - zaključuje Firulović.
