Izvor: Kurir, 09.Jun.2010, 09:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
HOROR O DRUŠTVENOJ ODGOVORNOSTI
Da sam Boris, silno bih se pokajao što na sastanak sa glodurima srpskih medija nisam doneo bar malo peruti na ramenima. Valja se među ovako finim svetom, na mestu na kom je prštalo od dobre volje, gde se društvena odgovornost točila u potocima i ispijala na eks. Na primer, taj Tijanić, svašta je Cane o njemu pričao, kad ono fin čovek, poštuje i voli državu i ne traži mnogo, samo da ostane direktor, da država na spisak sa Miškom i Mišom upiše i Mitrovića sa njegovom „Farmom“, >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << i eto ti društvene odgovornosti kao vrata. Valjda je Krle zapisao. Ili taj Veran Matić, kaže lepo da bi, samo da su ga oslobodili poreza za sigurne kuće, napravio još jednu. A zašto se bavi humanitarnim radom kad nema para? Baš zato! Ne razumem, ali pitaću Krleta, valjda je on razumeo.
Gledajući glodure, svet koji posreduje između njega i srpske javnosti, Boris je morao da pomisli da zlobnici preteruju, da javnost živi kao dvorski mačor i da ga voli kao što ga vole ovi vitezovi društvene odgovornosti. Doduše, i njima se posrećilo jer na skup nisu zvali Manju Vukotića, starog vuka koji bi sa sobom poneo kesicu peruti, prosuo je predsedniku po ramenima i očistio. Ma šta očistio, pojeo bi je i onda se ovi ne bi pokazali u punom formatu. Ali i to je društvena odgovornost: gloduri, kad nekog među sobom uhvate sa šapom u pekmezu, više ga ne zovu u dobro društvo. A Manja se našao s druge strane, s Miškom i Mišom, pa nije ni razumeo da se skup zapravo odvijao pod radnim naslovom „Vidi, Miško, koliko nas je“.
Valjda je to uzbuđenje kome su podlegli naši gloduri presudilo da je Boris sedeo sa cvetom žurnalizma i pričao o društvenoj odgovornosti, a da ga niko nije pitao ništa društveno odgovorno. Ili je društveno odgovorno postalo ne uznemiriti vladara, ne pitati ga zašto se Srbija pretvorila u ovakav horor. Da li samo zato što su oni porodica Adams ili zato što spasavaju njega, voljenog ujaka Festera, od one javnosti koja - ne bi ga lagali - živi kao dvorski mačor? Zato ga niko nije pitao ni da li je društveno odgovorno što ostatak familije u ovako bednoj zemlji ovoliko krade; zašto je sa svojima jednom slagao Srbiju i zašto posle nije prestao; zašto naša politika izgleda kao privremena vlast korumpiranih marioneta; da li hoće da skenja Miška i Mišu u ime nekih društvenih vrednosti ili zato što takvoj politici fali Pedro?
Ništa od toga. Zauzeti društvenom odgovornosti, urednici nisu reagovali ni kada im je Boris rekao da nije zadovoljan kako interpretiraju događaje, jer kome je još do toga da ga upozori da je interpretacija slobodna i da novinar ima pravo na nju. Nisu se uznemirili ni kada im je otkrio kako je uloga novinara da budu partneri države, što bi valjda uznemirilo svakoga kome poslednje što je u lektiri pročitao nije bila „Kratka istorija SKP (b)“.
Zašto nisu? Zato što je društveno neodgovorno ne dozvoliti da budeš ponižen i zato što novinari u Srbiji danas jesu partneri vlasti. I to tako što po ceo dan pogađaju kako bi ta ista vlast - od državne do korporativne - želela da oni interpretiraju događaj. A uveče, onako mučeni i bedni, stanu pred zgradu vlade i kažu: „Vidiš, ovo je moje i Borisovo. Mi smo partneri“. A u takvom partnerstvu Miša i Miško, kojima će partneri dolaziti glave, nisu loši momci; nisu, doduše, ni dobri, oni su danas tek deo beslovesnog lanca ishrane, u kome ne postoje nikakve vrednosti, već samo apetiti. To je srpsko novinarstvo danas.
