Izvor: Kurir, 15.Sep.2010, 09:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
HITNA
Dragi doktore Milutine, u nadnaslovu nisam tačno navela mesto u kome radite, ali sam navela državu, mada mi rekoste da ste iz Kragujevca i da vam je bilo teško da u Srbiji nađete posao. Vrlo retko sam naslovljavala pisma na ličnosti koje nisu javno ili politički obeležene, ali vi ste to zaslužili na osnovu svog profesionalnog i nadasve humanog ponašanja prema jednoj nastradaloj pacijentkinji iz druge države, koja pri sebi nije imala čak ni zdravstvenu knjižicu.
Ne bih patetično >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << ove reči i potpuno taksativne podatke, koje sam od vas o sopstvenom identitetu čula, vezivala za Hipokratovu zakletvu... Radije bih upotrebila jedan kolokvijalan izraz koji oficijelno ne važi u medicinskoj tradiciji, a mogao bi se zvati Zakletva upućena ugroženom čoveku.
Kao protagonista nezgode koju sam doživela u pomenutoj stranoj državi, tokom noći sam vas zvala tri puta, ne kao ime, već kao dežurnog iz Hitne pomoći. I sva tri puta ste došli u jednu relativnu zabit, da mi pomognete na najbolji način. Osim medicinske pomoći, pružili ste mi i ljudsku pomoć, koja se očituje kao ohrabrenje i uteha. Zbog svega toga sam vam veoma zahvalna i stoga pravim presedan u ovoj kolumni pišući o ličnim, umesto o javnim stvarima.
Međutim, gle, upravo je privatno javno i što više privatnog se u javno utapa, više doprinosi humanom sadržaju društva i države u celini.
Kakva ironija! Pasionirano sam gledala serijal „Hitna pomoć“ na srpskoj televiziji, kao i aktuelno emitovan serijal „Hitna“, na istoj srpskoj televiziji. Razlika između ova dva serijala je u žanru. Prvi je dokumentaran, a drugi igrani. Ali oba imaju zajednički sadržalac koji bi se mogao nazvati, uvek i bez ostatka, pričom u priči.
U dokumentarnom serijalu priča je tvrđa, dok je u igranom mekša i uokvirena onom dramaturgijom koja se ipak rukovodi pobedom dobra nad zlom. Ah, bajkolikost i najtvrđih sapunica zadržava svoj ubitačni efekat, koji vas goni da ljudske sudbine posmatrate pretežno kao prizore u kojima je stradanje samo posledica. A u dokumentarnom iskazu, stradanje je uzrok, a sam život je - posledica.
I ovaj napis diktiram iz jedne nezavidne situacije po moju levu nogu, ali ne i desnu glavu, što, čini se, ne umanjuje ni uvid u hitnost bilo koje medicinske intervencije bez administrativne podloge, niti umanjuje fenomenološku naklonost publike u odnosu na gledanje medijskih prikazivanja graničnih situacija ljudskih života, jer nema većeg izazova od spasavanja nastradalih, niti ima većih stradanja od ljubavi prema izazovima. Vi ste se kao mlad lekar očigledno opredelili za izazov, a ja vam se kao potpisnica u tome pridružujem.
Svakako da bih po svojoj želji napisala kolumnu povodom smrti maestra srpskog glumišta Radeta Markovića, ili bih se opredelila za komentar o kritici koja je s Kosova stigla na račun srpskog ministra inostranih poslova Vuka Jeremića, ali sam između makrosistema i mikrosveta pojedinačnih i neslućenih događaja izabrala ovo drugo.
Proslavljeni pisac Kundera odavno je rekao da je „život negde drugde“. Ja bih mu ipak replicirala, da je život negde sada i negde ovde. Ma koje „drugde“ bilo u pitanju.
