Izvor: Kurir, 30.Maj.2011, 10:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
HEROJI NAŠIH PORAZA
U vreme velikih etničkih sukoba, pripadnici jednog naroda koji se vrlo surovo i brutalno razračunavaju s pripadnicima ostalih naroda olako bivaju proglašavani najvećim herojima, patriotama i rodoljubima. Za njihove podvige i herojska dela nalaze se odgovarajuća istorijska poređenja, koja, nažalost, više predstavljaju ruganje prošlosti nego li stvarnu i poredivu sličnost između tih patriota krvavih ruku i heroja koji su se dokazali čojstvom i junaštvom u najtežim istorijskim okolnostima >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << i iskušenjima.
A onda dežurne patriote dobijaju ekskluzivno pravo da i među pripadnicima sopstvenog naroda pronađu one koji, po njihovom mišljenju, nisu dovoljno velike patriote, koji ne dele ista rodoljubiva osećanja, po njihovim merilima i koji osuđuju zverstva počinjena prema bilo kome samo zato što se drugačije zove i preziva, što se drugačije moli ili zato što nije dovoljno naš. Kada se razračunaju sa svima koji nisu po njihovim merilima, sledi obračun sa izdajnicima u sopstvenim redovima. Tada valja stalno biti budan i ne gasiti mašineriju zla i smrti, jer neprijatelj nikad ne spava.
Bol majke koja je izgubila sina, žalost sestre za bratom i siročića za očevima, neizreciva tuga onih koji su ostali bez kćeri, jednaka je kod svih naroda, bez obzira na to da li su njihovi najmiliji postradali u Bratuncu, Srebrenici, Gospiću, Vukovaru ili na mostu u Varvarinu. Ljudska istorija je istorija ogromnih civilizacijskih dostignuća, ali i velikih ratova i razaranja u kojima su ta dostignuća nemilosrdno razarana. Drugi svetski rat, kao najkrvaviji i najveći sukob u dosadašnjoj ljudskoj istoriji. nametnuo je potrebu da se iznađu načini da se odgovorni za zločine kazne. Ustanovljen je sud za ratne zločine, ali kažnjeni su samo zločinci pobeđenih naroda. I ako je nesporno da su neki zločini počinjeni i od strane pobednika, za njih nikada niko nije odgovarao. A primera je bezbroj.
Bombardovanje i spaljivanje Drezdena napalm bombama, nemilosrdno silovanje žena u Berlinu, masakr u Katinskoj šumi... Pri tom ne treba smetnuti s uma da su neki od najvećih zlikovaca uspeli da umaknu pravdi. Koliko je samo zločinaca iz Jasenovca netragom nestalo s džepovima prepunim zlatnih zuba koje su povadili nesrećnim žrtvama pre svirepog ubistva. Ali potera za ratnim zločincima iz Drugog svetskog rata traje i dan-danas zahvaljujući nepokolebljivoj i istrajnoj volji da se ti zločini ne zaborave. Pred sudovima se i danas pojavljuju starci koji su u mladosti okrvavili ruke.
Bez obzira na to da li su osuđeni ili ne na ovozemaljskim sudovima, sve zločince, baš kao i svakog od nas, čeka jedan mnogo pravedniji sud. Dok ne damo odgovor na njemu, na svakom čoveku je da da nemerljiv doprinos nepokolebljivoj ljudskoj veri u pravdu. Tom istrajnom uverenju da svakoj sili i nepravdi mora doći kraj i da pravda i istina pobeđuju svako zlo nekada je jako teško utrti put. Pogotovo ako se na tom putu nalaze prepreke i zamke za koje verujemo da su postavljene samo našem narodu, a da za druge ne važe.
Sećam se svoga dede, koji je sedamdesetih godina prošlog veka u svoje staračke ruke uzeo moj udžbenik istorije i onako za sebe kazao:
„Ovde nema ni slova o vojvodi Stepi, Živojinu Mišiću, Putniku, Petru Bojoviću... Ne pravi se država tako što se najveći heroji iz istorije zaboravljaju preko noći! Jer neki drugi heroji uvek čekaju svoju šansu!“
