Izvor: Politika, 29.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
HEGEL U SKUPŠTINI SRBIJE
Televizijski su prenosi skupštinskih zasedanja gadna stvar. Svašta može tu da se vidi: neko spava, neko čita novine, neko drema, neko žvaće žvaku, neko se smeje, popravlja frizuru, poneko dobacuje, jedni ustaju i odlaze, drugi dolaze i pitaju one oko sebe da nisu nešto u međuvremenu epohalno propustili. Svašta može i da se čuje: vizionari i oni bez vizije, razvlašćeni vizionari koji bi još jednom da budu vizionari, izdajnici, lopovi i milioneri, strane sluge i podanici, zarobljenici >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << istorije i realisti, obožavaoci NATO-a i ruskih gubernija, protagonisti demokratije i evroatlantske budućnosti...
Svega od toga pomalo bilo je ovih dana u Skupštini Srbije prilikom usvajanja Rezolucije o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka. Bilo je mnogo apela na uvažavanje realnosti sa kojom se Srbija danas suočava, bilo je pozivanja na navodne istorijske netačnosti oko toga da li je Kosmet ikada i bio međunarodno priznat kao deo teritorije Srbije; ponovile su se tvrdnje da prestanemo da živimo od istorije, posebno one kosovske, i okrenemo se svetloj budućnosti u ime sadašnjosti. Na tome je insistirao deo političke elite građanske Srbije, pa se automatski i postavlja pitanje je li to ravnodušnost prema istoriji? Da li se racionalizam i građansko društvo slažu u toj ravnodušnosti, ili u zajedničkom uverenju da istorija, pa i ona na Kosmetu, ništa ne čini važećim?
Naravno, naivno je verovati da je jedna tvrdnja, pa i kosmetska, istinita samo zato što se u nju dugo verovalo, ili što su naši preci verovali da im je to ostavljeno kao kosovsko predanje. Istorijske istine važe samo onoliko koliko se racionalno mogu dokazati. Činjenica jeste da razvoj građanskog društva i tržišta, pa i teorija razumnog egoizma i društvenog ugovora vode ka omalovažavanju istorije. Oni, zapravo, nastoje da istoriju, pa tako u Srbiji i onu oko Kosmeta, liše bilo kakvog prava da u našem mišljenju, ili u društvenoj sferi služi kao legitimacija. Takvo shvatanje sveta bilo je ideološko jezgro moderne i bilo je u 18. i 19. veku dosta moćno, ali je uvek izazivalo i jak otpor. Jer, u društvima zasnivanim na gramzivosti, igra egoizama, koji međusobno deluju jedan na drugoga, ne mogu doneti i neku opštu sreću. I to je onda prostor za naciju i istoriju.
U mnogim državama na Zapadu liberali su malo cenili, ili i danas malo cene stvarnost nacije. Najčešće im je izgledala kao ostatak protekle epohe, ostatak koji su svetsko tržište, kompjuteri, odnosno globalizacija osudili na nestanak. Ali, kada je reč o Kosmetu, istorija obuhvata ono što se dešava sada i ovde. Jer, mi živimo istoriju koju i mi stvaramo, odnosno doprinosimo njenom stvaranju na ovaj, ili onaj način. Jer, kosmetska istorija nije prosta hronika proteklih zbivanja, to je naprosto nezavršena istorija. U kojoj zahtev Albanaca sa Kosmeta za nezavisnošću nema nikakve veze sa prirodom "režima" u Beogradu, bili oni dobri, ili loši.
Još je 1981. godine službena Tirana, u izlaganju Envera Hodže na kongresu partije, imala jasan program ujedinjenja albanske nacije: Kosmet dobija status republike u okviru SFRJ, zatim sledi formiranje federacije Kosmeta sa Crnom Gorom i Makedonijom u jednu subfederaciju Jugoslavije, onda ta subfederacija napušta jugoslovensku federaciju ili putem referenduma, ili putem oružanog ustanka, da bi na kraju tog procesa usledilo ujedinjenje sa domovinom maticom Albanijom.
Istorija, dakle, maršira kao armija. Možda i kao OVK sa NATO avionima. Kao Dobro protiv Zla u krizi savremenog doba, gde je kosmetska kriza valjda i konačna kriza? Koja se gleda onako kako se našem vremenu dopada.
Da li je kosovska istorija za Srbe sama po sebi dovoljna, sama sebe nosi i obnavlja, ima li ili nema drugu ontološku pozadinu, da li joj je sve imanentno, uključujući sve istine, svako važenje i svaki razum? Reći da se istina odnosi na istoriju, da nešto može biti istinito samo u ovom ili onom vremenu, svodi se na zaključak da ne postoji istina u normalnom smislu reči. Dakle, više nam nije potrebna istorija, ni ona kosovska, ni istoricistička filozofija. Ukidamo pitanje o istini. Niče je to znao. Dovoljan je opšti relativizam i nihilizam. Relativistička ravnodušnost oko Kosmeta, prošlost je nebitna, zadatak anticipirane budućnosti jeste da je potisne u zaborav. Smisao prošlosti može se shvatiti samo sa stanovišta budućeg ultimatuma: budućnost, dakle nešto što nije empirijski dato, određuje smisao sadašnjosti i istorije. Ispada da je istorija sama po sebi neproduktivna, ona nam ne postavlja putokaze za delovanje niti otvara prilaz istini, ili ona to čini samo na obrnut način, time što crpi svoj značaj iz budućnosti, iz nepostojećeg.
Nisam mogao da verujem, u skupštini Srbije opet su se čuli mladi komunisti. Srećna nam Nova godina...
[objavljeno: ]
