Izvor: Politika, 15.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Guverner nije guvernanta
Ko zna kakvim je političkim nagodbama u članu petom, tek usvojenog, Ustavnog zakona propisana obaveza izbora novog guvernera Narodne banke Srbije na prvoj, konstitutivnoj, sednici republičke skupštine.
Takvo rešenje, sudeći po reagovanjima aktuelnog guvernera NBS Radovana Jelašića, bilo je ravno gromu iz vedra neba, jer je Ustavom, ali i pozitivnim Zakonom o NBS, garantovana nezavisnost centralne banke.
Nezavisnost NBS da, ali ne i stabilnost funkcije guvernera u vrtlogu političkog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << karusela.
Analitičarima i hroničarima naših političkih i partijskih zbivanja ostaje u amanet da proniknu u tajnu obrazloženja kojim su se rukovodili akteri ovakvog rešenja, ali i bez toga sve ukazuje na to da je reč o političkoj prirodi odluke. Radovan Jelašić treba da ode. Zbog čega? Zar je to važno. Verovatno i zato što je bio član G 17 plus. Istina, kako je rekao nedavno potpisniku ovih redova, "nije nosio majice te partije, niti joj se udvarao, već je radio svoj posao, donoseći često i mere koje nisu bile popularne za tu stranku i njene čelnike", ali...
Suština cele ove priče, međutim, nije oplakivanje sudbine aktuelnog guvernera. Ustavni zakon je donet sa takvim rešenjem. I tu se, bar do neke sledeće prilike, ništa ne može promeniti. Ovo nije trenutak ni za vajkanje, što će do sasvim izvesne smene guvernera doći bez rasprave o njegovom učinku, koji, ruku na srce, ne može dobiti lošu ocenu. Naprotiv.
Pitanje svih pitanja je, međutim, kome je potrebna tako česta smena prvog čoveka NBS. Jelašić je peti guverner za poslednjih petnaestak godina. Iskustvo svih politički i ekonomski stabilnih zemalja govori da se sa svakom najavom, a pogotovo promenom guvernera, privredni tokovi ustalasaju, robno-novčani tokovi poremete, a inflacija povampiri. I ko to plaća? Običan svet i veći deo privrede.
Posle gotove stvari, kao što je ovo rešenje u članu petom Ustavnog zakona, pozivati se na iskustvo Amerike, u kojoj je prvi čovek njenih Federalnih rezervi, Alen Grinspen, stolovao još za vreme demokrate Klintona, a potom mandat nastavio i kod republikanca, aktuelnog Buša juniora – više je nego iluzija. Tu činjenicu, kao i reperkusije smene guvernera centralne banke sa svakim novim izborima, morali su znati njeni predlagači, ali i mnogi od onih koji su podigli ruku u Skupštini za takvo rešenje. O evropskim iskustvima da se i ne govori. Tamo se dobro zna šta je guverner, a ko guvernanta. Pa ni one se ne menjaju tako često, ako dobro rade svoj posao i deca ih prihvate.
Da je politika naš zanat najpreči i najunosniji, pogotovo ako neko drugi plaća ceh za promašaje i poteze kojih se svet kloni, jer se odavno naučio na greškama, i ovog puta se pokazalo kao inaćenje sa samim sobom. Taman kad smo stigli do kakve-takve monetarne i cenovne stabilnosti, za koju će mnogi odmah reći da nije uspeh samo Jelašića, hajde da promenimo ekonomskog dirigenta.
Previđa se, u ovoj našoj predizbornoj kratkovidosti, da funkcija guvernera nije stvar konkretne ličnosti, već garancija stabilnosti i nepovredivosti sistema koji pretenduje na dugoročnost. Mnogo dužu nego što je vreme između dve izborne runde. Zdravlje nacionalnog novca i ekonomska sigurnost ne zavise od Radovana Jelašića ili nekog Pere Petrovića, već od učinka institucija centralne banke i guvernera, kome su, opet, političkim igrama u donošenju novog Ustava data tolika ovlašćenja kakva ni mnogi suvereni država nemaju. Ali, to je već priča za sebe i od koje nema nikakve vajde. Kod nas, izgleda, ne samo fudbalski selektor već i guverner može biti svako u koga političari upere prstom.
Ko je sledeći?
Slobodan Kostić
[objavljeno: 15/11/2006]
