Izvor: Politika, 09.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Grupni portret zaboravljenih
Prvi hladni dani naterali su beogradske beskućnike da, nevoljno, potraže sklonište u centrima za zbrinjavanje odraslih. Naši klošari, ako je to prikladna reč za njih kada se izgovara na naš način, su u pribežišta sa nekoliko toplih prostorija i postelja došli samoinicijativno, ili na nagovor policajaca, koji su ih pokupili sa ulica, ispod mostova, iz napuštenih straćara, parkova, pa čak i šahti. Napunili su i hodnike, tiho rekavši: "Nije problem, dovoljno je".
Taj tužni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << grupni portret zaboravljenih ljudi sa naših ulica prenele su kamere u naše domove i pljusnule nam ga posred lica. Kadrovi su toliko bili nabijeni tugom, bolom i patnjom, da nisu mogli da ne izazovu makar koju suzu. Ali, televizija, kao i život, ide dalje. Nekoliko teških slika za otrežnjenje i posrednu sugestiju: hvala Bogu, dovoljno je da imam ovo što imam.
Ne verujem da sam jedini, ali mučnih slika nikako da se oslobodim. Ne zbog količine bede, patnje i bola, već zbog izraza na tim ispijenim licima, gestova, izgovorenih reči, držanja. Već nekoliko dana motam taj televizijski dokumentarac u svojoj glavi s jednim jedinim zaključkom na kraju: "Kakva gospoda!" Zvuči nerealno, ali samo na prvi pogled.
Dok je kamera zumirala lica tih božjih ljudi, za mene su oni bili obični odrpanci koje svakodnevno srećem na ulici, sve agresivniji prosjaci koji znaju i da vas opsuju ako im ne udelite dinar, pijanci, kockari, narkomani...
Samo u početku. Brzo sam shvatio da je ovo neka druga priča.
Ovi ljudi su svojim držanjem izazivali poštovanje. Staloženi, mirni, spokojni, bez suvišnih, nervoznih i agresivnih pokreta. Dodirnuli su dno dna a zadržali pribranost i neki čudan unutrašnji mir. Iz njega ih nije moglo izbaciti ni razgolićivanje kamerom koja je nemilosrdno slikala njihovu bedu.
Nisu izbegavali njen objektiv, naprotiv, gledali su direktno u njega, ne pokušavajući bilo šta da sakriju. Oni su se svojih tajni odrekli kad su izgubili sve. To ne znači da nisu bili spremni da ponešto i objasne.
"Imam kćer, ali, znate, ona ima svoj dom. Ja sam ostala bez stana, nemam gde", izgovara bez trunke samosažaljenja, kao da se izvinjava, uboga starica. U njenim rečima nema gorčine, optužbe, besa, ne daj bože – kletve. Ona ima razumevanja za svoju kćer.
"Uzeli su mi stan pa sam ostao na ulici. Tužim se", kaže prevremeno ostareli četrdesetogodišnjak ne pokazujući nadu. Ko mu je uzeo stan, zašto, kako? Zar je to bitno? Nema ga. Pljuvati, pretiti, optuživati, skakati i hvatati nekoga za vrat, to nije u karakteru ovog "klošara". On je iznad toga. On samo dostojanstveno čeka! Bez nade. Toliko vidljivo da čovek ne može da se ne zapita – zar zaista ona umire poslednja?
"Izašla sam iz bolnice, stan nemam pa su me ovde smestili", kratko će bakica koja se, iz pristojnosti, čak pridigla u krevetu. Ima sina, dodaje. I toliko. Ako dalje pitate odgovaraće, ali šta pitati? Stvari su jasne. On ima nju, ne ona njega. Šokantno.
Sredovečni beskućnik prilazi darodavcu tv aparata, uplakanoj, lepoj ženi, istinski dirnutoj tragedijom ovih ljudi, i, više da bi nju utešio nego što ga to stvarno zanima, pita koliko kanala imaju ovi televizori? Pitanje je postavljeno s toliko pažnje i uljudnosti da se dama zbunila. Odgovorili su ostali. Naš "klošar" se samo blago nakloni. I skloni. Potpuno normalan čovek.
On, kao i njegovi sapatnici, nemaju više suze u očima, osećaj za bol, surovost i patnju. (Samo ih glad i studen ponekad sateraju u ćošak). I to nije čudno.
Zagonetka je u dilemi: kako ti ljudi, u doba sveopšte agresije, nasilja, gramzivosti, sebičnosti, depresije, ne pokazuju ništa od toga. Ni glas da povise. Da nekoga pljunu, izviču se, potuku, ili, ne daj bože, ubiju – ni u snovima! A i te kako osećaju stvarnost, surovu svakodnevicu. Na telu, i u duši.
I ne beže od nje. Naprotiv. Primaju je široko otvorenih očiju. Ali bez želje za borbom. Svako iz svojih razloga. Zar im to treba zameriti? Zavisi. Od ugla gledanja. I cene koju treba platiti. Po tome se razlikujemo.
Odakle toliko spokojstva kod beogradskih "klošara", kad bi ono trebalo da bude svojstveno samo prebogatoj gospodi čija je materijalna sigurnost obezbeđena za nekoliko sledećih naraštaja?
"Pa, kad nemaju ništa", odgovoriće većina. Pa, jeste, ali su imali. Manje ili više. Mogli bi da "potegnu" makar glasne žice u odbrani i povratku svoga, prekoru ili pretnji. Mogli bi da zamahnu nervozno tapijom na imovinu ili podsete na DNK. Ako ništa drugo, kriknu iz očaja.
A šta i ako nemaju. Koliko je takvih, a grlatih. Gadljivo snishodljivih, makijavelistički usredsređenih, providnim, jeftinim manguplukom pelcovanih.
Gospodstvo beogradskih "klošara" za mene će zasad ostati tajna. Njih neću pitati za objašnjenje jer ga neću dobiti. Ne zato što neće želeti da udovolje mojoj znatiželji, već zato što oni, siguran sam, u njemu ne vide nikakvu tajnu. To je, jednostavno, stanje duha.
U jedno sam, u stvari, siguran. Svaki naredni put kada budem zakoračio beogradskim ulicama na ove ljude gledaću drukčije.
Jovica Trajković,
novinar
[objavljeno: ]
