Izvor: Blic, 03.Mar.2009, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Grupna terapija
Definitivno je da finansijski uragan stiže do zemalja centralne i istočne Evrope. Kakva će mu biti snaga, videće se narednih meseci. Poreski obveznici razvijenih država Evropske unije, koji su svojom štednjom omogućili da tamošnje centrale banaka plasiraju uz veoma visoku kamatu novac u tranzicione zemlje preko banaka-ćerki, sada će učestvovati u spasavanju istih tih država i njihovog finansijsko-bankarskog sektora.
Kao i u prvom slučaju, opet je u pitanju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << interes. Ukoliko Evropa i centrale banaka ne pomognu periferiji, domino efekat će udariti i po njima. Austrija, koja ima najviše i najgušće veze bankarskih matica i periferije, najbolji je primer da, kažu evropski ekonomisti, neće moći sama da ispliva . Pojedinačni odgovori, procenjeno je, neće biti dovoljni zbog obima krize i zato je bio neophodan regionalni i koordiniran pristup. Zvanično je saopšteno da će zemlje centralne i istočne Evrope dobiti od međunarodnih finansijskih institucija 24,5 milijardi dolara pomoći za prevazilaženje ekonomske krize. Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD), Evropska investiciona banka (EIB), Evropski investicioni fond (EIF) i Grupa Svetska banka (SB) pokrenule su zajednički Akcioni plan čija sredstva će biti namenjena podršci i zajmovima regionalnim bankarskim sektorima.
Prema oceni Hoakina Almunija, komesara Evropske unije za ekonomska i monetarna pitanja, na listi najugroženijih zemalja se u ovom trenutku nalaze Rumunija, Ukrajina, Hrvatska i Srbija. Neki drugi smatraju da su Mađarska i Letonija već duboko u kriznom glibu, da to čeka još neke, mada kada je reč o Srbiji, ocenjuju da je situacija nešto bolja. Istina,Timoti Eš, ekonomski znalac istočnog dela Evrope, rekao je za Bi-Bi-Si je rekao da je „najveći problem tih zemalja ogroman spoljni dug privatnog sektora", Srbija ima velike obaveze prema inostranstvu a najveći, lavovski deo zaista ne pripada državi već firmama. Pa ipak, čini se da je i napolju opšteprihvaćeno tumačenje da su banke koje posluju u Srbiji u boljoj poziciji da prebrode krizu ako do nje dođe, te da je u drugim istočnoevropskim zemljama rizik ozbiljan. Jeste tačno da je poslednja dva meseca protekle godine bilo podizanja štednje od blizu 800 miliona evra, ali je i tačno da je iznos novca poverenog bankama u januaru uvećan. Većinu banaka kod nas čine one koje posluju kao domaća pravna lica, ali su po osnovu osnivačkog kapitala i vlasništva vezane za svoje centrale u zemljama Evrope. Zbog izuzetno negativnih iskustava sa svojevremenom piramidalnom štednjom, bankarski sistem u Srbiji je dobro utemeljen tzv. kapitalizacijom. Na jedan plasirani dinar nekoliko puta više se izdvoji kao garancija. Zato taj segment finansijskog tržišta treba pustiti da i dalje radi na dosadašnjim principima, bez pritisaka i uz pažljiv tretman države.
Mnogo veći problem Srbije je na nekim drugim mestima, izvan banaka. Suština je u dovoljnom prilivu novca, jer nama po raznim urgentnim osnovama treba oko osam milijardi evra. Suština je u rebalansu budžeta i u neminovnom kresanju javne potrošnje. Ova poslednja konstatacija je hiljadu puta ponovljena do sada, ali još nema jasnog političkog konsenzusa oko toga. I dalje se koketira sa socijalnim pitanjima zbog interesa politike, mada se indirektno ta nužnost priznaje najavom izrade državnog socijalnog programa. Ako, rečeno slikovito, ne odsečemo prst, gangrenozna finansijska kriza će odneti ruku. Odgovornost za istinu i spasonosne bolne rezove jeste na Vladi i vladajućoj koaliciji, nema ko drugi to da uradi.
