Izvor: Politika, 21.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Grlom u jagode
Zauzeti hronični bolesnik i hronično bolesna zemlja
Obično me uhvati u nedelju izjutra, kada stres i hektika radne nedelje splasnu, i kad detaljnije čitam naše dnevne on-lajn novine. Pročitam nešto, odem do prozora i počnem da pevušim neku staru pesmu. Petra, koja nema pojma šta su "Grlom u jagode", tiho pita, onako kao što je Olivera Marković stalno pitala Danila-Batu Stojkovića: "Šta ti je?" Zna da se talas nostalgije ponovo približava. Reč nostalgija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je nastala iz dve grčke reči: nostos-povratak i algos-bol. A posebno bol, jer se radi o mojoj zemlji. Nikako da ozdravim od nostalgije i kao hronični bolesnik nadam se nekom novom leku, mada u međuvremenu svi kažu da su me deset meseci provedenih u Srbiji kompletno izlečili. Nisu.
Šta mi je najviše krivo u istoriji moje bolesti? Što je moj odlazak iz zemlje bilo moranje i želja da se bavim svojim poslom i normalno živim? Što sam zbog toga propustio veliki broj rođenja, rođendana, ispraćaja, svadbi, pa i sahrana, sve ono što pored posla čini pravi život? Što su mi ranije govorili da sam pljunuti otac, kasnije da sve više ličim na Nemca, Engleza, sada na Španca. Šta li bi bilo da sam otišao u Kinu? Što ono urađeno u profesiji nisam uradio kod kuće? Što našoj deci nisam pričao kako je nauka lepa? Što me naši studenti na kraju predavanja uglavnom pitaju kako da odu iz zemlje? Što mi se ponekad čini da nekome odgovara da odu, posebno onima koji nikako da se dovoljno rašire, ili onima kojima treba osposobljena radna snaga? Što u isto vreme jedni sanjaju povratak a drugi odlazak iz zemlje? Što smo zato svi negde na pola puta? Što sa izvesnom dozom zavisti gledam uspon drugih država a sa ogromnim ogorčenjem i tugom naše siromašenje uz svesrdnu pomoć pojedinaca? Što ne shvatamo da nigde nije perfektno i da budala zaista ima svuda? Što su me 90-ih u inostranstvu nazivali "podmetač bombi" i "Balkanac"? Što se pre neki mesec jedan naš političar nije sa mnom pozdravio jer sam na putu od Valensije do Niša kasnio 15 minuta?
Što se uvek pitam zašto toliko dugo nismo normalna zemlja, u kojoj mogu da imam dugoročni plan, da se bavim poslom koji volim, da gledam svoj posao i ne mešam se u tuđi? Što sam sreo veliki broj ljudi koji u svemu, pa i u "beloj kugi" vide mogućnost za brzu zaradu? Što oni koji kradu narod misle da se svi tako ponašaju? Što kada neko hoće da radi odmah biva osumnjičen za zaveru ili prljave namere? Što knjigu nisam čitao, ali je kao takvu osuđujem?
Što kada pomislimo na Nemce, Engleze, pomislimo na rad, tačnost, pragmatizam, strpljivo čekanje u redu? Što kada pomislimo na nas pomislimo na političku podobnost? Što smo majstori u deljenju i traženju razlika, pogotovu između sebe? Što se ne držimo zajedno? Što omalovažavamo tuđi rad? Što stalno čujem kako je on pre jedno 50 godina to isto radio, ali sa znaaaaatno većim uspehom? Što imamo svetske stručnjake, pravnike, lekare, naučnike, sportske sudije, trenere, inženjere, kompozitore, politikologe, vodoinstalatere, a sve to u jednoj osobi?
Što nas kod kuće ima sve manje, a u dijaspori sve više? Što oni iz dijaspore vrlo rado i važno ističu kako tamo sve bolje funkcioniše? Što je glavni izgovor za stanje kod kuće "e, ovo je Srbija"? Što oni iz dijaspore kažu da su u međuvremenu gosti kod kuće, a oni kod kuće im kažu kako su zaboravili kako kod kuće sistem funkcioniše? Što je gospodin ministar bio uvređen jer mu se nisam javio?
Što neki lokalni bogataši misle da je debljina novčanika proporcionalna ljudskom profilu? Što je nekima od njih kubanska cigara važnija od specijalne bolnice? Što mnogi misle da je jug Srbije kod naplatne rampe Bubanj potok? Što se odmah ljutimo kad nam neko sve ovo kaže i potpisujemo komentare lažnim imenima?
Mnogo je pitanja koja se toliko često čuju a na koja nemam prave odgovore. Ali zato sada znam zašto patim od nostalgije. Jer i dalje tvrdoglavo verujem u stvari koje su mi važne.
Miodrag Stojković
[objavljeno: 21.12.2007.]
