Izvor: Politika, 10.Jan.2015, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Greške nestrpljivog Palestinca
Posle neuspeha u UN Palestinci bi morali da raskrste sa politikom koju je njihov predsednik Mahmud Abas kultivisao uz pomoć američkog novca i izraelskog partnerstva
Baraži se razmenjuju neoubičajenom brzinom ne obećavajući da bi 2015. mogla da bude godina prodora u rešavanju sedam decenija dugog izraelsko-palestinskog sukoba.
Pošto je krajem decembra u Savetu bezbednosti očekivano – mada bez američkog veta – propala rezolucija da se do kraja 2017. Izraelci >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << povuku sa okupiranih teritorija i stvori palestinska država, predsednik Mahmud Abas pokrenuo je rizičnu diplomatsku ofanzivu.
Prvo je potpisao 16 međunarodnih konvencija, uključujući i rimski Statut Međunarodnog krivičnog suda (MKS) iz Haga koji sudu daje jurisdikciju da razmatra optužbe za zločine počinjene na palestinskoj zemlji. Bio je to trenutak koji su mnogi Palestinci čekali: „Tražimo pravdu za sve žrtve koje je ubio Izrael, okupaciona sila”, izjavio je palestinski izaslanik u UN.
Iako Izrael i njegov saveznik SAD nisu članovi MKS-a, otvoren je novi ciklus dosad neviđenih konfrontacija dva bliskoistočna rivala koji otvara dilemu: da li se Abas uprkos rastućoj međunarodnoj podršci udaljava od željenog cilja nezavisnosti, i da li izraelska desnica dobija argumente da ne želi obnovu mirovnih pregovora?
Premijer Benjamin Netanijahu odmah je doneo prvu od očekivane serije kaznenih mera: Palestinskoj upravi nije dostavljen mesečni poreski prihod od 127 miliona dolara koji Izraelci prikupljaju na Zapadnoj obali, što ugrožava isplate plata, zdravstvo i obrazovanje 2,5 miliona Palestinaca sa Zapadne obale i 1,8 miliona iz pojasa Gaze.
Palestincima preti da ostanu i bez 400 miliona dolara godišnje ekonomske pomoći SAD jer američki zakon predviđa da ona bude ukinuta ukoliko Palestinci članstvo u IČ upotrebe da optuže Izrael.
Potom je Abas najavio da će njegov Fatah ponovo ići pred Savet bezbednosti sa nešto izmenjenom rezolucijom, uprkos protivljenju rivalskog Hamasa koji procenjuje da odluka nema politički ili diplomatski značaj jer je svakako čeka veto Vašingtona.
Da li se Abas kocka sudbinom Palestinaca, kako tvrde kritičari procenjujući da njegove inicijative u UN ili MKS nemaju opštu saglasnost i da su suprotne stavovima SAD, EU i Izraela da do trajnog mira može da se dođe samo obnovom mirovnih pregovora a ne pritiscima kroz međunarodne institucije?
Moguće. Palestinski predsednik u martu puni 80 godina i sve je nestrpljiviji kako bi dočekao trenutak proglašenja nezavisne Palestine sa istočnim Jerusalimom kao njenim glavnim gradom. Nestrpljenje raste i po svetu, ali to za Bliski istok nije dovoljno.
Nedostatak konsultacija sa Palestincima jedan je od najvećih Abasovih promašaja. On se nesumnjivo plemenito, ali gotovo naivno, poziva na međunarodnu pravdu. Sve je manje onih koji ga uzimaju ozbiljno. Zato nije uspeo ni da obezbedi većinu od devet glasova u Savetu bezbednosti – čime je Amerikance poštedeo veta koji bi svakako stavili. Ispuštena je moralna pobeda.
Vođen ličnim, nedemokratskim i autoritarnim stilom – ali bez harizme Jasera Arafata – učinio je da slična budućnost očekuje i zahtev za članstvom u MKS-u.
Abas je imao mnoge prilike da upozori na postupke izraelskih desničara na vlasti, ali on je sve svoje poverenje kovertirao Amerikancima. Pridružio se njihovoj igri sačekaj-i-vidi koja je počivala na uverenju da će Netanijahu odustati od kolonizacije palestinske zemlje i gradnje novih jevrejskih naselja – što se nikad nije desilo.
Godinama je verovao u mirovni proces koji je septembra 1993. doveo do sporazuma iz Osla, ali je potom Palestincima donosio zlo, a njihove lidere od revolucionara pretvarao u korumpirane milionere. Izrael je sve to vreme pojačavao okupaciju. Stanje je odgovaralo Amerikancima koji su i osmislili ovakvu šemu.
Zašto Abas nije ranije tražio članstvo u MKS-u da bi pokušao da obezbedi istragu nad izraelskim zločinima u Gazi prošlog leta kada je palestinski status u UN pojačan 2012? Zašto se u međuvremenu nije više koncentrisao na istinsku obnovu palestinskog jedinstva i građenje monolitne pregovaračke pozicije koju bi ponudio Izraelcima i američkim sponzorima?
Kada je dobio prvi mandat januara 2004. prihvatio je da uz pomoć SAD i Izraela upravlja podeljenom, okupiranom nacijom. Njegovi napori da isposluje rešenje dve države po pravilu su se završavali dubokim razočaranjem uprkos činjenici da je iza sebe imao veći deo Generalne skupštine UN. Potom je, bez previše legitimiteta, ali sa aurom kompromisera, produžavao svoje mandate političkog menadžera.
Kada je aprila 2014. istekao američki rok za postizanje sporazuma o konačnom statusu i posle izraelskog rata u Gazi, koji je izazvao opšti bes Zapadne obale, Abasu je postajalo sve teže da održi svoju poziciju. Kako bi neutralisao popularnost Hamasovog otpora, Abas je počeo da traži neku svoju „pobedu”.
Tako je u Ramali zahtev za ulazak u IČ, uz fanfare i svetkovine svojih pristalica, Abas predstavio kao „pobedu”, kao prihvatanje diplomatskog zaoštravanja, kao priliku da pošalje poruku Izraelu i Amerikancima.
Članstvo u haškom sudu manje se tiče istraga o izraelskim zločinima u Gazi – u praksi bi takav proces u startu naišao na veliki otpor – a više da Abas prekine da tone u nevažnost i kao pregovarač i kao lider sopstvenog naroda.
Neuspeh u UN morao bi da bude zvono za alarm, znak da Abasova politička strategija ne donosi uspeh. Ozbiljnost palestinske situacije traži ozbiljne lidere, a Abas se u to sve manje uklapa. Ali, Palestinci bi pre novog lidera morali da raskrste sa politikom koju je Abas kultivisao uz pomoć američkog novca i izraelskog partnerstva. Takav lider ima veće šanse za uspeh nego diplomatsko manevrisanje po UN ili MKS unapred osuđeno na neuspeh.
Boško Jakšić
objavljeno: 10.01.2015.
