Izvor: Politika, 11.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Greška
Priznajem, bilo mi je jako drago kad sam čula da će Hag ispuniti sve Šešeljeve zahteve samo da odustane od štrajka glađu. Ne zato što sam radikalnih opredeljenja (iako mi je padalo na pamet da glasam za Čedu i LDP) niti što me fascinira Šešeljev obračun sa zapadnim imperijalizmom (mada me je nekoliko puta do suza nasmejao svojim nastupima u sudnici), a ponajmanje zbog toga što već vidim da ćemo narednih sto godina slušati samozadovoljno naklapanje radikala o Šešeljevom, dakle njihovom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << interplanetarnom uspehu koji je uzdrmao sve stubove antisrpskog sveta koji okružuje ovu oazu pravdoljubivosti smeštenu na brdovitom Balkanu.
Dakle, bilo mi je drago zato što smatram, kao potpuni pravni laik, ali kao jedan od šest milijardi stručnjaka za pravdu na ovom svetu, da u Hagu nema puno ni prava, ni pravde. Ako neko želi argumente za ovu tvrdnju, navešću samo dva po azbučnom redu – Orić i Haradinaj. Dosta.
Samo nekoliko dana pre nego što će "Šešelj pobediti tribunal", kako će, pretpostavljam, radikali klicati u kampanji, Hrvati su zbog iste stvari, dakle štrajka glađu, pustili na slobodu Branimira Glavaša, osumnjičenog za ubistva srpskih civila u Osijeku. Glavaš je, izgleda, zapao u depresiju, i takav nije bio za suđenje, pa su tamošnji pravosudni zvaničnici smatrali da bi bilo nesvrsishodno suditi mu kad je takav nikakav. Zato su ga pustili kući da se malo oporavi, pa ako mu, i kad mu, bude toliko dobro da podnese da sluša to suđenje, možda mu i sude. Predsednik Hrvatske Stjepan Mesić, koji, izgleda, nema puno razumevanja za Glavašev problem sa neraspoloženjem, izjavio je da je izlazak Glavaša na slobodu izigravanje pravosuđa, a premijer Ivo Sanader se "spasao" izjavom da ne bi da se meša u pravosuđe. I tako Glavaš ode kući, pa ga možemo, ako je onima željnim argumenata do toga, prikačiti kao trećeg na onu listu gore.
Glavašev izlazak na slobodu, čudno, ipak, nije izazvao tako burnu reakciju boraca za ljudska prava, kao Šešeljev o(p)stanak u zatvoru. Neću komentarisati, samo ću pitati: da li možete da zamislite šta bi bilo da se Šešelju sudilo u Beogradu i da je nekoliko nedelja posle hapšenja pušten kući zbog štrajka glađu, a postupak protiv njega obustavljen jer je optuženi za stotine ubistava u depresiji? Ma, znate i da ne pitam!
Borci za ljudska prava u Srbiji ne priznaju da je Šešelju oduzeto bilo šta od onoga za šta se oni, navodno, bore. Njegov štrajk do smrti tretiran je kao ucena (što u suštini i jeste, baš kao što je suština sudskih odluka najprostija sila) a pristajanje tribunala na njegove uslove tumačeno kao posledica velike želje Haga da Šešelja stigne zaslužena pravda. Oni su mu, o istom trošku, izgleda i presudili. To su kriterijumi. Oni koji im ne dozvoljavaju da priznaju ono što je sud već uradio – prihvatanjem Šešeljevih zahteva sud je priznao da su se prethodnim odlukama ogrešili o ljudska prava optuženog. I to im nije prvi put. Istu odluku doneli su i u Miloševićevom slučaju. Priznali su grešku, iako branioci ljudskih prava tvrde da nije tako. Jer, da nije tako, to bi značilo da sud u Hagu donosi političke odluke koje, da li to hoće da kažu borci za ljudska prava, ozbiljno dovode u pitanje kredibilitet i svrhu suda. Ili jedno, ili drugo. Ne može i jedno i drugo. Kao što ni borci za ljudska prava ne mogu da odlučuju ko je vredan njihove borbe. Ili će se boriti za ljudska prava svih ljudi ili neće. Tačno je, mogu i da pogreše, baš kao i haški sud. Ali, izgleda da ne mogu i da priznaju.
Dragana Matović
[objavljeno: 11/12/2006]
