Izvor: Politika, 28.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Građani kao taoci
Štrajk je, gospodo, privilegija obespravljenih, a ne topuz u službi osionih. Niko, ni po kojem osnovu i ni iz kakvih pobuda ne može da, zarad svojih prava, krši tuđa!
Dosta više s nakaradnom praksom da se stvari isteruju na čistac paralisanjem gradova, blokiranjem magistrala, otimanjem mostova... sve pod izgovorom traženja prava i pravde. Štrajk je, gospodo, vid sindikalne borbe, a ne terorizma.
Neka se ljuti ko god hoće, ali šta je uzimanje građana za taoce – >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << negoli terorizam. Šta je primoravanje Hitne pomoći da kruži okolo-naokolo, drugo negoli potkusurivanje s tuđim životima. Jesu li trudnice i starci olimpijci pa da im su im potrebni kondicioni treninzi, kad god se nekome nakrivi kapa da sačekuje Justiciju po ulicama?!
Jesmo li, bre, država ili eksteritorijalni deo neopisivog bašibozluka, pa da radi ko šta hoće. Mora li ovde sve da se svodi na ektreme?!
Zaludu ispravan motiv kad način protesta diskvalifikuje pravičnost ideje. U čemu je onda razlika između štrajkača i onih protiv kojih štrajkuju?!
Mislim, naravno, na taksiste koji su pre nekoliko dana paralisali Beograd, poljoprivrednike koji su "držali" regionalne puteve, prosvetare koji se sete svoje uniženosti tek po početku školske godine (tokom raspusta su neobično zadovoljni stanjem u školstvu) i sve ostale koji svoje ustavno pravo (koje im ni u kom slučaju ne sporim) potežu kao oruđe, a ne kao adut.
Evo setih se skorašnje, tužne slike, odnekud iz unutrašnjosti, kada su seljaci nezadovoljni otkupnom cenom mleka, štrajkovali prosipajući ga u kanalizacione slivnike. Jeste, nisu blokirali puteve ali su svojim postupkom opoganili socijalnu i ljudsku suštinu štrajka, gore nego blokadom.
Poštujem ja seljačku muku, ali toliko pregladnelih porodica u Srbiji i onoliko domova za siročad... Pa sveće bi im za zdravlje palili da su na njihove adrese "razasuli" toliko mleka i na taj način protestvovali protiv lihvarnih otkupljivača, ali...
Jednako bi, znači, razumno bilo da zbog nezavidnog položaja novinara u Srbiji, organizujemo esnafski štrajk izbacivanjem kompjutera kroz prozore redakcija, a ovima na ulici – šta Bog da...
Rečju, najsiroviji bezobrazluk je ovde preveden u korice "vojevanja" za elementarna prava.
Na stranu to što ta "borba" potire najelementarnija prava drugih – na normalan život, kretanje, svakodnevnicu...
Snaga prvih se zasniva na sili, a drugih na doslednom trpljenju.
Sve dok oni prvi ne shvate da čine sebi "medveđu uslugu" čikajući najmoćnijeg "štajkbrehera" – gnev sugrađana.
Kako mi već evo nekoliko dana ne radi lift u zgradi dođe mi da podgovorim komšiluk da blokiramo autoput. Ili da posedamo taksistima na haube i da ne mrdamo s njih do ispunjenja svih zahteva, koje ćemo naknadno dostaviti.
Jeste da taksisti nemaju baš nikakve veze sa našim liftom, ali nisu ni građani imali veze s njihovim zahtevima, pa su – trpeli.
[objavljeno: 28/09/2007]
