Izvor: Blic, 09.Nov.2010, 02:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Grad mog sveta
Dilemu koja me punih 15 godina muči o najlepšem gradu na svetu rešio sam za samo pet dana. Između Edinburga i Vankuvera izabrao sam Barselonu! Nigde grad nije toliko bajka niti je igde bajka toliko grad kao u slučaju blistave dijademe naslonjene na severozapadni Mediteran. U pravu je pisac tvrdeći da je grad stvorio čoveka i njegove navike na Aristotelovoj ideji o ”zajedničkom životu radi plemenitog cilja”.
Barselona je dokaz plemenitosti arhitekture kao okamenjene >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << muzike. Zbog Gaudija, graditelja na putu sveca, možemo misliti i da je muzika arhitektura koja se pretapa u nedopričanu bajku. U ovom gradu je najočiglednije da arhitektura može biti neporecivi oblik istorije.
Idem kroz Barselonu usporeno čuvajući dah za divljenje. Ta svita od mnogo stavova, komponovana od avenija i trgova, zbir tih ukusa, zvukova, boja i mirisa, adante radosti i igara koje grad nudi jeste mnogo više od običnog iskustva namernika. To je ona sveta tačka odakle se jednom krenulo ka Novom svetu i mesto gde se primerom umetnosti i mudrosti brane vrednosti Starog sveta.
Sonja Klačar, curica koju je rat izmestio iz Sarajeva, stigla je preko Beograda, Kopenhagena i Brisela dovde kao diplomirani stručnjak za marketing. Živi u starom srcu katalonske metropole gde ulice teku u gotskoj krivudavosti, radi izvan grada, ali zna dušu svake pomodne ali i klasične adrese. Mešavina energije Goge Magaš, elegancije Etele Pardo, duhovitosti Zvezdane Miljković i fatalnosti Dženane Sudžuke, ova devojka rasprostire ono Sarajevo koje nam dugo nedostaje, a ponekad i negde ume da sevne. Tvrdi da Barselonu ne možeš upoznati za nedelju dana, ali da se zauzvrat u nju možeš neizlečivo zaljubiti. Dovoljno je prošetati bajnom Ramblom, osetiti miris mora na Barseloneti, baciti pogled sa brda Monžuk ili sa terase raskošnog Gaudijevog parka Guelj. Jesti karamel kolač u slavnoj Eskribi, sedeti u gužvi pijace Bokerija, sa džeparošima, turistima i gospodom u krčmi beogradske snajke, piti penušavo kava vino od čijih flaša je obloga dimnjaka Gaudijeve Pedrere, videti „Kamp Nou" i zaljuljati pred istorijom ispisanom podvizima Kubale, Krojfa, Maradone, Ronaldinja pa se vešto probijati kroz groznicu subotnje noći kao Mesi. Lunjati poželjnim gradom znajući da te sa tamošnje Avale zvane Tibidabu, više za ceo metar (512), prati večni refren Monserat Kabalje i Fredija Merkurija: Barcelona - tako divan horizont, Barcelona - kao dragulj na suncu. Zastajati pred Operom Lisej odakle je izašao Kareras, razmisliti kakva je to energija koja je svetu dala Pikasa, Miroa i Dalija, šetati niz Dijagonal uz Hajdna sa violončela Pabla Kasalsa jer ”umetnost interpretacije nije u sviranju napisanog već imaginaciji čoveka”.
Crveno kao strast jutra nad gradom i plavo kao talasi Mediterana - to je boja Barse koja je bezmerno obožavana. Evo primera: prva vest uz posetu pape posle 28 godina i zvanične mise u Sagradi familiji, ne hramu već jevanđelju po Gaudiju, osmom čudu ovog sveta, posle 128 godina od početka gradnje, jeste manja povreda neumornog Čavija.
Pikaso je u toj nelogici otkrio dokle daleko može ići. Ovde čovek ne stvara već otkriva. Svaka originalnost se sastoji samo od povratka na početak. Puls kastanjeta sa trga Katalonija, flamenko ostarelog Ciganina iz metroa kod Fontane i zavodljivi miris najlepše pijace na svetu me opominju: Onaj ko se umori od Barselone, umori se od lepote. Kakav je to čovek?
Ima tih nekih gradova koji, činjenicom da postoje, ostaju u duši kao nijedan drugi grad, pre ili kasnije. Onda razumete i Kolumba i Gaudija i Miroa i Karerasa i Čavija ili Mesija, svejedno. Vrednost lepote je tačna cena života.
