Izvor: Blic, 28.Feb.2010, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Grad, drveće
Ima stvari o kojima ne znam da pišem, a često ne znam kako da pišem. Priča o sečama drvoreda – namerno ne kažem seči, jer priča nije samo beogradska – upravo je nešto o čemu mi se više ćuti nego piše.
Za drveće je čovek najveća pošast, još otkako je počeo da obrađuje zemlju. Tako su šume počele da nestaju, a gradovi su stvari učinili gorim. Ne samo zbog prostora, drvo je bilo nezaobilazan građevinski materijal ne samo u Veneciji. U temeljima njene lepote >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je nezamisliva količina drvenih stabala. Zato mi se odbrana jednog drvoreda može činiti i licemernom, umirivanjem savesti onoga koji sedi u svojoj drvenoj stolici, u kući zbog čijeg je nastanka već moralo umreti drveće. Ali...
U skorašnjem broju zagrebačkog Jutarnjeg lista pisac i kolumnista istog lista, Miljenko Jergović, piše o seči i odbrani drveća u zagrebačkom centru. I tom prilikom citira jednu pesmu Vaska Pope.
Jergović je u svojoj kolumni odlučniji nego ja u zauzimanju stava, mada mnogo tiši nego što obično ume biti jer, konačno, razlog zagrebačke seče jeste ostvarivanje projekta jednog izuzetnog arhitekte, Borisa Podreke. Njegova kolumna jeste dokaz za već rečeno – kako priča o drveću nije samo beogradska, a Popina pesma nije samo sadašnja.
Buldožeri uzimaju zalet
I jednim jedinim udarcem
Obaraju drveće
Jedna se topola samo zatresla
Odolela je gvožđu
Buldožer se od nje odmiče
Bučno unatraške
Priprema se za poslednji juriš
Među okupljenim prolaznicima
Stoji i jedan postariji čovek
Skida šešir pred topolom
Maše joj kišobranom
I viče iz sveg grla
Ne daj se dušo
A ja sam poželeo da u ovu nedelju pesmu ponudim i ovdašnjem čitaocu.
