Izvor: Politika, 07.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gorki plodovi
Doživesmo i to. Navijači Partizana, njih oko 5.000, svoje nagomilano nezadovoljstvo ispoljili su na ulicama Beograda, ispred Vlade Srbije, Skupštine, a obratili su se i poslanicima tražeći podršku svojim zahtevima za smenu čelnika "crno-belih".
Protestni miting imao je sva obeležja već viđena na sličnim političkim skupovima, s tom razlikom što se prvi put od političkih institucija traži arbitraža u takozvanom sportskom sporu.
Očigledno je da je dugo kumulirano >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nezadovoljstvo preraslo u nešto ozbiljnije, nešto što je na granici da eskalira i poprimi morbidnije oblike od onih koje smo videli u rukama gnevnih navijača, poput krsta sa imenom jednog od čelnika Partizana.
Da li stvarno sportske strasti, fudbalske ponajviše, mogu da dovedu do toga da između ljudi, koji vode skoro dve decenije manje ili više uspešno jedan naš veliki klub, i navijača budu iskopane ratne sekire i da bude pređena ta tanka crvena linija, koja označava Rubikon, iza koje se više ne može ni na koji drugi način već na onaj viđen u nedelju po podne?
Nije neobično da navijači utiču na zbivanja u klubu za koji navijaju i za koji bi i "život dali", kako često umeju da kažu. To je sasvim razumljivo, ima toga širom zemaljske kugle. Čak i u zemljama čiji klubovi igraju mnogo značajniju ulogu u svojim ligama i međunarodnim takmičenjima nego što je to slučaj sa Partizanom.
Kod nas, nažalost, sve ima i drugo lice, koje se obično pokaže u ovakvim situacijama.
Javna je tajna da naši klubovi "gaje" navijače. Oni se ponegde u nekim "delatnostima" finansiraju, kada putuju na mečeve van Beograda, recimo, a neretko bivali su i "udarna pesnica" uticajnih pojedinaca u upravama.
Ali svaka ljubav može da se preobrati u mržnju, pa i fudbalska.
Ovoga puta to se događa Partizanu, poput bumeranga, u maniru naših naravi, violentno i bez mere. Sutra se može dogoditi nekom drugom da okusi gorke plodove gneva...
Koliko je oklevanje čelnika Partizana da se suoče sa krizom i pokušaju da poprave stvar makar i pod geslom: "stvari se moraju promeniti da bi ostale iste" doprinelo eskalaciji sukoba na relaciji navijači – uprava pokazalo se prekjuče pred Vladom Srbije.
Izgleda da više nikakvi argumenti nemaju vrednost. Ni to što je Partizan pre dve godine bio učesnik Lige šampiona, nije referenca rukovodstvu. Traže se rezultati odmah i sada, a njih ove sezone nema. Zbog toga, izgleda, moraju da padnu "glave".
Oltar navijačkih strasti i ambicija ne može bez žrtava. Nekad su to sudije, nekad pojedini igrači, a evo sada i pojedinci iz rukovodstva.
Ne sporimo da su navijači u pravu kada traže rezultate, dobru igru svojih ljubimaca, kojima iz nedelje u nedelju daju bezrezervnu podršku.
Ali, čini se da zec leži u još nekom grmu. Naš fudbal, definitivno mora da se suoči sa realnošću. Preti mu "mađarski sindrom", potonuće na evropskoj i svetskoj sceni na duži rok. Jednostavno, generalno slabo se radi. Od najmlađih kategorija, do seniora, od trenerske organizacije, do zajednice prvoligaša, sudija... pa i poslenika javne reči čiji "doprinos" nije zanemarljiv..
Poseban problem su odlasci igrača koji su tek stasali za iole jača takmičenja. Oni su postali jedini ozbiljniji izvor prihoda naših klubova. Podaje se ono što se ima da bi se preživelo od danas do sutra, po sistemu: prodaj mašine da isplatiš radnike. To ne može unedogled, sa takvim načinom daleko se ne stiže.
Izlaz je, kažu upućeniji, u privatizaciji, jer današnji status naših klubova svojevrstan je hibrid, nešto između društvenog i ničijeg. I baš zbog toga ima mnogo onih koji pretenduju da se pitaju. Među njima i – navijači. S pravom.
A dok bude tako, dok se država ne odluči da prekine sa svojevrsnom hipokrizijom oko donošenja zakona o sportu, samo je pitanje kada ćemo ispred zgrade vlade opet videti navijače, ali sa drugačijim klupskim bojama...
Vladimir Dedić
[objavljeno: 07/12/2006]
