Izvor: Politika, 07.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gorke pilule u šećernoj vuni
Pozorišne verzije hitova „Plinska svetlost”, „Čikago”, „Kabare”... na beogradskim scenama nadomeštaju filmsku spektakularnost dramatičnijim osavremenjavanjem tekstova i privlače novu scensku publiku u dupke pune sale
FILM I POZORIŠTE
Kada su Ingmara Bergmana, čuvenog pozorišnog i filmskog reditelja pitali, u čemu je razlika između rada u pozorištu i na filmu, on je jednostavno odgovorio: „Rad u pozorištu je za mene ono sa čim živim. Režirati >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << film – težak je posao. Uradiš tri minuta filma na dan i zbog ta tri minuta ti moraš biti na visini, na nedostižnoj visini. I sve zavisi od tebe... Stvaranje filma traži ogromno nervno naprezanje. Moraš biti fanatik, a rediteljski rad u pozorištu u saradnji sa glumcima – vrlo je zdrav oblik stvaralaštva”. Iako između filma i pozorišta postoje jasno definisane razlike, od onih tehnoloških, preko čisto dramaturških, glumačkih i estetskih, pozorište često koristi filmski jezik, dok se film opet vraća kamernosti i „spokojstvu” pozorišta. Tako se u antologijskim filmskim ostvarenjima citiraju delovi kultnih predstava (Bergman je delove svoje režije „Hamleta” preneo na film „Fani i Aleksandar”) ili se kao u senzacionalnom, vrlo teatralnom spektaklu „Mulen ruž” (Baz Lurman) holivudske produkcije prikazuju tajnoviti odnosi iza kulisa.
Film ili pozorište? Forma nije bitna, iluzija se postiže dobrom idejom. Publiku ne budi atmosfera luksuznih kafe-bioskopa ili barokne sale, ona traži uzbuđenje i potresne sadržaje. A toga ima i u filmu i u pozorištu.
Holivud u pozorištu
Viktorijanski triler, komad „Plinska svetlost” Patrika Hamiltona (nedavno je premijerno izveden na sceni BDP-a, u režiji Milice Kralj) vraća nas u jedno starinsko umetničko vreme, kada je pozorište bilo realno, svedeno i umereno – žanrovski, stilski, glumački, likovno ujednačeno. I u Holivud (1944) kada je Ingrid Bergman dobila Oskara za ulogu gospođe Meningem koju muž (kako bi raspolagao dijamantima njene tetke) svesno manipuliše uveravajući je da gubi stvari i razum. (Ova Hamiltonova drama je prvi put izvedena 1938. sa velikim uspehom na Vest Endu, a 1941. na Brodveju, gde je bila odigrana preko hiljadu puta). Ali, dok film potcrtava ljubav, udvaranje i uglađenost u ponašanju bračnog para, te u ovom holivudskom hitu ostaju upečatljive scene u kojima se Ingrid pita: gde je otišla sva ta ljubav i ko je zaista čovek koga voli, predstava donosi jedan drugačiji pogled na supružnike čiji odnos više liči na pomalo brutalno psihološko maltretiranje, preuzeto iz naše stvarnosti (u filmu gospodin Meningem je „veliki tata” koji se za svaku manipulaciju izvinjava, dok se u pozorišnoj verziji glavni zlikovac, koga upečatljivo igra Milan Čučilović, ne libi da zaviri služavki ispod suknje ili tretira ženu kao kućno mezimče). Na kraju, razotkrivanje i istraga donose humor, igru i poaroovski preokret (prvenstveno zahvaljujući liku detektiva Rafa koga igra Petar Kralj). „Trudila sam se da se ne obazirem na film dok sam radila ovaj komad. Novi tekst koji je preda mnom gledam potpuno čisto. To je kao kada radite neki klasičan komad, („Gospođu ministarku” koju ste gledali u mnogo verzija), trudićete se da pođete od nule, kao da ne znate ništa o tome. Uvek gledam da u predstavama koje radim postoji neka lepota života, neki izlaz iz mraka. Zato i u ovoj predstavi pobeđuje pravda. To je čini starinskom. Danas se ljudi u pozorištu i u životu ne obaziru više na pravdu, ne veruju da je ona, iako spora, ipak dostižna”, naglašava rediteljka Milica Kralj, smatrajući da, ukoliko neku predstavu prati i popularni film, to može da bude mač sa dve oštrice, jer je gledalac već upućen u priču, te predstava može da mu bude dosadna i nezanimljiva.
Čikago u Srbiji
Nesporno, popularnost filma „Čikago” (režija Roba Maršala sa Rene Zelveger, Ketrin Zitom Džons, Ričardom Girom u glavnim ulogama) uslovila je postavljanje ovog brodvejskog hita na scenu Pozorišta na Terazijama (prvi put „Čikago” je izveden kao pozorišna predstava 1926. godine, dok je koreograf, reditelj, igrač, Bob Fosi „Čikago” pretvorio u brodvejski mjuzikl 1975. i samo ga je prerana smrt sprečila da ga ekranizuje sa Madonom u glavnoj ulozi). „Čikago” potvrđuje da mjuzikl ni na filmu, ni u pozorištu nije samo „priredba” (Fred Aster) na kojoj lepi mladići i devojke plešu step u kristalnim dvoranama, već se iza muzike i senzacionalne koreografije kriju priče o društvenom moralu i „američkom snu” (premijera mjuzikla desila se u godinama kada su građani Amerike doživeli veliko razočaranje razotkrivanjem istine o ratu u Vijetnamu, što je jedno od objašnjenja velike popularnosti ove predstave). Tako i reditelj Kokan Mladenović nije fasciniran pričom o prevarenim ženama, striptizetama (Roski i Velma), ubicama muških „svinja” koje su spremne da urade sve za slavu i advokata čiji je životni moto: Ceo svet je cirkus, šou biznis...ništa ne može da nadmaši svežu krv na zidu (replika Ričarda Gira), već ga interesuje ozbiljna društvena satira o spoju politike i estrade na lokalnim prostorima (umetnici upada krst u dekolte dok viče Bog neka vas čuva). Domaća pozorišna verzija mjuzikla „Čikago” nadrasta gangsterski ambijent iz filma, linearnu strukturu i postaje ozbiljna brehtovska kritika našeg društva.
„Čikago nije ljupki mjuzikl iz devedesetih godina koji se postavlja na scenu samo zbog dobrog pevanja ili spektakla, on je gorka pilula upakovana u šećernu vunu” (Kokan Mladenović).
Koliko filmski hitovi doprinose komercijalizaciji pozorišta pokazuje i mjuzikl „Kabare” (Pozorište na Terazijama) koji konzumente „popularne kulture” prvo asocira na filmsku verziju koja je obeležila glumački karijeru Lajze Mineli (1972). Sada „Kabare” puni salu beogradskog muzičkog pozorišta, kako zbog tipično brodvejske koreografije Četa Vokera koji je uterao naše igrače u surovi profesionalizam, u ujednačenu igru, tako i zbog priče o različitim oblicima ljubavi (heteroseksualnoj, homoseksualnoj, ljubavi prema novcu, državi) koja se iz Berlina (1930) premešta na naše podneblje i u vreme kada predimenzionirana nacionalna svest preti da ugrozi plemenitost i ljudskost.
Plavuše i buntovnice
Spektakularnost, brzina filmske „montaže”, razumljive priče omogućile su pozorištu da izađe na tržište i postane dostupno svakome. Često su čuvene ženske uloge iz svetskih hitova (Merilin Monro u filmu „Neki to vole vruće”) služile kao mogućnost domaćim glumicama da postanu zvezde, da od Merlinke Puslice naprave devojku (Bojana Stefanović, Ivana Jovanović) sa beogradskog asfalta (ovaj mjuzikl igra se već desetak godina u Pozorištu na Terazijama u sačuvanoj postavci Soje Jovanović), koja ume da bude isto tako slatka i ženstvena. Fatalnost i borbenost Elizabet Tejlor u filmu „Mačka na usijanom limenom krovu” Tenesi Vilijamsa izostala je u izvođenju ove drame u pozorištu na Crvenom krstu devedesetih godina (režija Ljiljana Todorović, Megi je igrala Snežana Bogdanović,), ali je ova porodična drama doživela veliku popularnost. „Kosa”, „Diplomac”, „Let iznad kukavičjeg gnezda”, samo su neki naslovi iz savremene istorije filma koji su priče o životu i smrti preneli sa platna u intimni pozorišni prostor...
Maja Ristić
[objavljeno: 08/03/2008]
.jpg)
