Izvor: Politika, 02.Okt.2013, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Goli pijac
Svašta je tu po trotoaru bilo rasprostrto. Ništa u paru, sve raspar
Dok vrela crna kafa klizi iz džezve u šoljicu, komšija i ja gledamo na televiziji vesti o planovima za kolektivnu budućnost.
Ćutimo. Gledamo. Slušamo. Tiho je koliko i konspirativni glas koji nam planove predočava.
Ređaju se kroz slike i reči nepoznata i poznata lica i imena – domaća i strana; neki stari ljudi, ali i novi klinci: odela, raznobojne kravate, uniforme, poluuniforme, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odore, suknje, brade, bradice, naočare, frizure; strani egzotični jezici, manje egzotični ili pak svima dobro poznati; sitne, ali i krupne cifre od kojih se muti pamet – milioni, milijarde, smanjenja, povećanja, stezanja kaiša, prostiranja po guberu, mažnjavanja, alavosti, privođenja, pravdanja, kupovine, prodaje, preletanja, stvaranja nespojivih političkih koalicija, tolerancije, nulte tolerancije… I tako u nedogled. Mirno, određeno, staloženo… „Vežite se – polećemo! ’Er Srbija’!“
Ruka mi zadrhta od uzbuđenja. Pade šoljica na pod i razbi se u paramparčad. Šesta šoljica iz bakinog servisa. Ostade ih pet. – Ne sekiraj se. Nabavićemo istu, ako ne istu, ono sličnu. Ja tamo često idem – progovori komša. – Ajde, idemo odmah, baš nedeljom radi. Videćeš, tamo se sve prodaje i sve kupuje!
I tako krenem sa komšijom na to mesto.
U dugačkoj, uskoj ulici koja, činilo se, vodi u nedogled, bio je smešten buvljak sa neobičnim imenom: Goli pijac.
Svašta je tu po trotoaru bilo rasprostrto. Ništa u paru, sve raspar:
Leva cipela, desno staklo od naočara sa dioptrijom -14, otkinuti zadnji džep pantalona, vojničke cokule bez jezika, krak od šestara, ogolela policijska šapka, tipke s raspadnutog digitrona, feder, propeler nekakvog aviona dvokrilca, manžetna, hrpa dugmića sa „dalape” harmonike, drške od lonaca, svakojake žice i žičice, zarđalo civilno i vojno ordenje, polovina knjige „Monah koji je prodao svoj ferari“, nekoliko metara izgužvane filmske trake, mala kazaljka starog zidnog sata, gomilica sekundara sa ručnih satova, žmigavac, naprsli far, deo neke fasade zgrade, desetak ulubljenih plehova, stotine okrnjenih tanjira, šoljica bez drški, iskrivljenih kašika, viljuški i noževa, šrafova bez glava… pa čak i donji deo veštačke zubne vilice!
Goli pijac. U tom mnoštvu svega što najugroženijem biću može pasti na pamet, na neki čudan način, vraćala se nada da se izgubljeno može, ako ne pronaći, ono bar zameniti sličnim. Ljudi su se tiskali, rili po gomilama tražeći zamene za svoje izgubljene, uništene ili ukradene stvari.
Šta li će, i kome, kartonske kutije pune izgrebanih gramofonskih ploča i diskova? Zar će se ikada više odatle čuti muzika? Čemu korpe pune pregorelih sijalica koje nikada neće osvetliti neku sobu, neki put, neka zaboravljena vrata? Kakva je budućnost pisaće mašine bez slova, položene na klavir kome je neko očerupao dirke? Šta će se i kako zašrafiti šrafovima bez glava ili zakucati iskrivljenim ekserima? Koji kupac će se polakomiti na polovinu automobilske školjke bez prozora, vrata, sedišta, stakla, motora, ali – sa velikom sirenom prikopčanom na prastari akumulator? Zašto masa ljudi uporno proba da li sirena zaista radi i zašto ta ista masa malo kasnije usmerava pažnju na gajbe u kojima leže požuteli, prašnjavi, ko zna čiji neplaćeni računi za kiriju, struju, kredite, lizinge? – Znam, sad misliš da nema šanse ovde da nađeš onu tvoju šoljicu, ali sačekaj, nikad se ne zna – povuče me komšija za rukav – Iskrsnuće kad se najmanje nadaš. Na Golom pijacu strpljenje je najvažnije! I, naravno, vera!
Te noći, bežeći od najezde idiotskih TV programa, negde oko ponoći, već sam bila spremna da isključim ekran, kada mi je pažnju privukla emisija koja se bavila obilaskom desetine zakatančenih fabrika, bankrotiranih proizvodnih sistema – svedoka sumnjive i propale privatizacije, sablasno praznih industrijskih zona, ugašenih kombinata s polupanim prozorima, razvaljenim kapijama i orobljenim inventarima, napuštenim zakorovljenim plantažama voća...
Ne znam zašto, ali sam sve vreme mislila na Goli pijac.
www.ivanamihic.com
Ivana Mihić
objavljeno: 02.10.2013.
