Izvor: Blic, 26.Apr.2011, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Godišnjicu nuklearne havarije obeležiće i nesvakidašnji posetioci
Četvrt veka od nuklearne katastrofe u Černobilju, u Ukrajini, zlosrećna nuklearka, zarasla u džunglu rastinja i drveća, podseća na napušteno mesto snimanja apokaliptičnog naučnofantastičnog filma. Međutim, žarište najveće svetske atomske havarije privlači sve više turista.
Te sudbonosne noći 26. aprila 1986. godine, zbog naglog skoka napona, došlo je do serije eksplozija četvrtog bloka centrale, strahovitog požara i potpunog rušenja reaktora. U atmosferu je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << iscurilo 200 puta više radiokativnih čestica nego prilikom eksplozije atomskih bombi u Hirošimi i Nagasakiju. Posle katastrofe vlasti su izolovale zonu oko centrale poluprečnika 30 kilometara, u koju je smelo da uđe samo oko 3.000 radnika koji su nastojali da saniraju posledice havarije.
Međutim, proteklih godina u Kijevu se pojavilo nekoliko turističkih agencija specijalizovanih za jednodnevne ekskurzije u dekontaminirana područja u zabranjenoj „zoni smrti”. Za 110 evra dnevno posetioci mogu da prođu kontrolni punkt Ditjatki na samom ulazu u Černobilj, slikaju se ispred zloglasnog četvrtog reaktora i dive se „crvenoj šumi” oko nuklearke, koja je tako nazvana zbog crvenobraon boje koju su poprimila stabla izložena ogromnoj količini radijacije. Samo u 2010. za obilazak „černobiljske znamenitosti” prijavilo se 7.500 ljudi.
Nikolas Raš-Kuper, profesor geografije s Univerziteta Darem u Britaniji, piše doktorsku tezu o černobiljskom turizmu.
– Bio sam u Černobilju bar 20 puta od aprila do septembra 2010. Skoro svaki put sam iz Kijeva putovao s grupom turista s kojima bih proveo ceo dan u okolini centrale, a jednom sam čak prenoćio u jedinom hotelu otvorenom za posetioce. Nalazi se u zoni koja je dekontaminirana posle eksplozije. Hotel je skoro uvek prazan, u njemu borave radnici koji u smenama obilaze nuklearku i pokoji usamljeni turista – priča on.
Izolovana zona oko centrale opasana je žicom i pod stalnim je nadzorom. U nju ne može niko da uđe ako nije deo organizovanog obilaska. Grupe vodi zvanični tuiristički vodič i posetiocima se odmah predočava glavno pravilo: nigde ne smete sami. Delovi nuklearke nisu previše radioaktivni – svega dva-tri puta više od dozvoljene granice – ali ako zalutate, može vam se desiti da zađete u zonu u kojoj je radijacija barem 1.000 puta veća od doze bezbedne za ljudsko zdravlje. Vodiči naglašavaju da ne dodirujete zemlju ili biljke. Većina posetilaca je srećom opremljena Gajgerovim brojačima tako da može da se kloni ozračenih područja.
– U blizini četvrtog reaktora ne smete da se zadržite duže od 10-15 minuta, jer je radioaktivnost i dalje ogromna – kaže Raš-Kuper.
Glavni ruski sanitarni lekar Genadij Onišenko izrekao je svojevremeno mračnu konstataciju da će se negativne posledice havarije osećati još oko 300 godina, a uoči 25. godišnjice, „Grinpis” je saopštio da su mleko i druge osnovne namirnice još uvek kontaminirani u nekim delovima Ukrajine.
Svaka grupa stiže u Černobilj autobusom, koji se zaustavlja 300 metara od četvrtog reaktora, tek toliko da se slikate i pogledate spomenik podignut u znak sećanja na poginule u eksploziji. Na tom mestu izloženi ste zračenju od 6,04 mikrosiverta na sat, što je 30 do 40 puta više od stepena radioaktivnosti u Kijevu, udaljenom 83 kilometra. Najveći utisak na posetioce ostavlja činjenica koliko je priroda zaposela celo to područje.
Kad se dođe u napušteni Pripjat, grad udaljen tri kilometra od centrale u kome je do nesreće živelo preko 50.000 stanovnika, turisti se penju na krov najvećeg hotela. Čak i tu iz betona, neznano kako, raste ogromno žbunje. Odatle se pruža neverovatan prizor: posetilac ima utisak da su iz šume drveća nikle zgrade, a ne obrnuto. Biljke su očigledno kontaminirane, pa će vas vodič upozoriti da ih ne dodirujete ili, ne daj bože, pojedete neku voćku sa grane.
Približno 3.000 ljudi koji žive u 55 kilometara udaljenom Slavutiču danas radi u zatvorenoj zoni oko centrale, gde se priprema postavljanje sarkofaga iznad oštećenog reaktora, a još 4.000 ljudi radi u kontaminiranoj zoni.
Stariji odbijaju da odu
Žicom je ograđena zona prečnika 30 kilometara, u 13 naselja živi oko 400 uglavnom starih ljudi koji odbijaju da napuste svoje kuće, a u avetinjskom Pripjatu mogu da se vide stanovi napušteni pre 25 godina, sa sve stvarima, dečjim igračkama i kućnim aparatima, prekrivenim debelim slojem prašine.
Proteklih godina pokrivač preko reaktora stalno se dodatno krpio, a sada se uz donacije čeka izgradnja novog „sarkofaga" koji prekriva „usnulu bombu”, budući da se ispod starog betonskog pokrova nalazi još 200 tona radioaktivnog materijala.
Povezane vesti: Oteto sedam estonskih turista u Libanu
.jpg)
