Izvor: Politika, 08.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Godine prolaze, Mira Stupica ostaje
LIK NEDELJE
Glumica čije uloge žive dok je nje, a mnoge će živeti i posle nje, Mira Stupica ulogu gradi kao hirurg na otvorenom srcu: koncentrisano, saosećajno, odgovorno, u stalnom naporu da odgonetne istinu čoveka čija je sudbina u njenoj savesti i duši. Gluma je za nju i moralni čin, nije skrivanje ili isticanje sebe već pretvaranje piščevih misli i emocije u žive ljude. Maštovita, senzibilna, fluidna ona oko sebe stvara magični prostor u kome telesno postaje duhovno. Ima neobičnu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << moć da gledaocu sugeriše sve što želi. Lik intuitivno dojmi, uroni u njegovu bit i otkriva najskrivenije predele njegove psihe.
Kad se na sceni pojavi vidimo samo ženu onakvu kakvom ju je gledao Rubens: senzualna, putena, koketna, sva od draži, čak i kad biste joj videli i sede. Uznemiruje, ali samo za trenutak, jer će odmah potom istim očima i telom, reći da ženina lepota nije to ako nema svoj unutarnji balans, zakon života. Miri nikad nije primarna estetika sirove erotike, već estetika harmonije duše i tela. Bilo da je Goldonijeva Mirandolina, Marinkovićeva Glorija, hanuma u "Hanki", devojka u Bakonji, Stojanka u "Roju", Petrunjela u "Dundu"..., Jovanka Orleanka – subreta ili heroina.
Gledati, ili slušati
Ni u koga kao u nje glas nije toliko instrument prirode i profesije. Topao, ženstven, grlen, drhtav, s nekim tajanstvenim strujanjem, onakav kakav čujete kad se voli, ali zvuči spontano, čisto, poetično – bilo kad se raduje, prkosi, preti, kad je preka, divlja, odana, nežna ili kad je junakinja Orleanka. Temperamentna i žarna, ona ne gubi kontrolu. Stalno sneva, a budna je. Sugestivna, ona očarava melodikom reči, prefinjenim vibracijama sentimenta i stvaralačke mudrosti. U nedoumici ste kako biste je radije doživljavali – da je gledate ili da je slušate. Jednom mi je u Nišu, reditelj V. Ž. Masuka (čuveni prevodilac Šekspira) rekao da jednu njenu predstavu gleda, drugu sluša.
Tumačila je razne ženske ćudi, od folklornih naivki i pitoresknih devojačkih medaljona narodske ornamentike Matavuljevog, odnosno Ćorovićevog romana, preko brižnih majki i žena urbane naravi ("Mali čovek", "Dan četrnaesti"), atavističkih slutnji i istorijskih reminiscencija ("Roj", "Zvezde su oči ratnika"), do tragedije kakva je "Krvava bajka" i komedija Nušićevih "Narodni poslanik" i "Pre rata", ili epskih tragedija ("Jovanka Orleanka"). Radila je na filmu, ali je, pak teatar njena domicilna kuća. Ona to sama kaže: "Film i ja smo se mimoilazili. Kada sam bila mlada i lepa, glavni junak tada bio je narod. Kad je film počeo da se posvećuje ličnim sudbinama već je bilo mlađih i lepših glumica" Da na TV ekranu nije stvorila ništa drugo do basnoslovnu Kiku Bibić, njeno delo bi i na tome mediju ostalo.
Ipak, snimila je više od 20 filmova. Igrala je žene koje joj nisu posve odgovarale, ali uobličene u duhu toga strogog vremena. U "Živjeće ovaj narod" igrala je partizanku, ali su je iz filma isekli, jer je bila, kako su rekli, erotična. Sa nacionalnog festivala u Puli ponela je dve "Zlatne arene" za najbolju glumu ("Stojan Mutikaša", 1954) i "Roj" 1966.
Bojanovo vajarsko delo
Tri su razdoblja Mirine umetnosti. Prvo koje je značilo njeno uvođenje u tajnu teatra u Niškom pozorištu. Drugo i stvaralačko najkreativnije kada je u režiji Bojana Stupice oživotvorila spomenutu Petrunjelu u "Dundu Maroju", Sašu u "Talentima i obožavaocima" i Goldonijeve "Ribarske svađe"... Treće je delovanje u Hrvatskom narodnom kazalištu u kome je maestralno kreirala Orleanku, za koju je napisano "vrhuncem glumačke umetnosti". U tom ansamblu veliki uspeh je postigla ulogama u "Kavkaskom krugu kredom", "Večeri u osam"... Impresioniran Mirinim kazivanjem epske pesme "Smrt Majke Jugovića" Jovan Ćirilov beleži u "Politici": "Kao da je prvi put čula za tragediju majke koja je izgubila muža i devet sinova. Pa ipak, bez tražene tuge, već kao neko ko shvata i doživljuje punu tragiku događaja, svakom stihu je našla novo tumačenje, slikovitost iskazanu rečima, ali tako da to ne bude ilustrovano već unutrašnji odnos".
"U početku sam igrala komediju, đavolice, subrete, ali je Bojan proširio moj opus, pod njegovim rukama izvajana sam i kao žena i kao glumica". Ali, pored Bojana ona je imala i sebe, sve vidi što je preko puta nje, "uvek znam gde sam i šta sam". Pasionirani je zaljubljenik života, onakav kakav jeste, makar ne bio vrli.
Gluma Miroslave, neposredna, prisna, odraz je njene unutrašnje prirode. Ta istina je u njenim očima, rečima, gestu, glasu, naumu, zamišljanju, duši. Duhovno veoma radoznala, raspolaže znanjem i opštim obrazovanjem ne baš čestim kod te profesije. Autor je dve knjige "Šaka soli" (u sedam izdanja) i druge koju piše.
Ima stvaralaca koji označavaju više nego što su oni sami. Pojam su, znamenje jednog razdoblja umetnosti kojoj su posvećeni. Ona je takva. I kao glumica i kao pisac, i kao žena.
[objavljeno: ]
