Izvor: Danas, 15.Jul.2015, 18:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Godine krize
Odjekivali su proteklih meseci gromoglasni povici: Siriza! Cipras. Smrt kapitalizma! Obnova levice! Nacionalno dostojanstvo! Referendum! Ohi! Ne! I šta? Ništa. Leže Cipras na rudu, splasnu oduševljenje. A šta ja mislim o tome? Jesam li razočaran Ciprasom? Smatram li da je izdao "ideale"? Ohi, to jest - ne. Mislim da je postupio racionalno. Kao i većina ovosvetskih levičara Cipras je pokušao da uradi stvar "na galamu" i da - ako je moguće - nešto safata u mutnom, a kada je uvideo da >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << to ne ide, okrenuo je ćurak naopako. I držim da je mudro postupio.
Nerado se upuštam u diskusije o ekonomiji, ponajpre zato što me ta nauka uopšte ne interesuje, potom zbog toga što o njoj ne znam ništa, ali ipak nisam tolika ekonomska neznalica da bih poverovao u levičarsku patku da je moguće zaduživati se, a ne vraćati dugove. A opet, ljudi smo, skloni smo da poverujemo u nemoguće. Takve su nam, nažalost, i države! A takvi su nam i kafanski sagovornici. Trese se ovih dana moja kafanica od uzvika - nepravda! pljačka! otimačina! Antipravoslavna zavera. I pročaja.
Sve su to moji stari znanci i dobro znam da popriličan broj njih uzima kojekakve kredite i da - u granicama mogućnosti - uredno "servisira" svoje dugove kod lihvarskih belosvetskih banki. Jer da ne čine tako, da se nešto uskurče, ode najpre auto, potom stan, da ne zalazimo u sitnija dužnička crevca. Pa ima li, ljudi moji, dana da neki ovdašnji dužnik ne odleti u vazduh u skupocenom audiju. Zbog koga se, inače, i zadužio.
Ako ste pomislili da će ovo biti kolumna o nestjažateljnosti i celomudriju, niste bili u pravu. Biće ovo kolumna o jednoj mojoj nedoumici. Srazmerno, naime, često idem u Grčku - i veoma volim da idem tamo - išao sam u Grčku i tokom "godina krize" i stekao sam utisak da je Grčka kriza mnogo "kriznija" u medijima nego u Grčkoj. Nisam nijednom ugledao prizore izgladnelih penzionera (prosečna, inače, penzija oko 800 evra) niti sam video nekakvu masovnu nezaposlenost. Naprotiv! Većina Helena - sa izuzetkom "zlatne mladeži" koja hvata zjale po kafićima - činila mi se veoma preduzimljivom i zaposlenom.
Biće da zec leži u grmu poslovice dabogda imo pa nemo! Bilo, fakat, ranije mnogo više, sad utanjilo, ali - počujte dobro - dok mi, Srbi, dostignemo nivo grčke "utanjenosti", mnogo će vode proteći pored Beograda na vodi. Štaviše, imam utisak da bi - kada bismo se nekako domogli grčke "utanjenosti" - u Srbiji zavladao mir Božiji. A zašto? Zato što mala para veseli čoveka, dočim ga velika gura u probleme.
