Izvor: RTS, 23.Apr.2020, 11:22
Glumci, poslušajte Šekspira i ne testerišite vazduh
Vilijam Šekspir je kršten 26. aprila 1564. a umro 23. aprila 1616. godine. Njegov pozorišni ukus definisan je savetom koji Hamlet daje glumcima.
„Govorite taj tekst, molim vas, kao što sam ga ja vama izgovorio - da, prosto, klizi sa jezika. Jer ako ga budete izvikivali kao što to čine mnogi naši glumci, onda bih ja svoje stihove isto tako lepo mogao dati gradskom telalu da ih on izvikuje. A nemojte >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << ni mnogo testerisati vazduh rukama - ovako - već sve radite mekim gestovima; jer u samoj bujici, buri i, tako da kažem, vihoru strasti, morate postići uzdržanost koja će tu emociju da oplemeni."
Hamletov govor glumcima je savršeni izraz kreativne napetosti između osećanja i forme. Osećanje mora biti prisutno i uklopljeno u formu.
Ovde nailazimo i na svojevrstan paradoks: prikrivanjem emocija vi ih, u stvari, otkrivate, time što ih ne pokazujete – vi ih izražavate.
To je kontradiktornost svake velike glume: osećanja su veoma snažna - bujica i bura - koje oplemenjuje umerenost. A šta „oplemenjivanje" znači u ovom kontekstu?
Možda ravnotežu? Kontrolu? Uzdržanost? Izbegavanje ekstremne dinamike? Ili iznenadne i oštre prekide?
Setimo se deteta koje plače, a koje se pri tom trudi da to ne pokaže. Njegovi pokušaji da ne pokazuje plač dopiru do nas i bude u nama potrebu za empatijom.
Dete ne potcrtava svoja osećanja i njihovo „oplemenjivanje" dozvoljava nam da ga razumemo i da sa njim saosećamo.
Da je ono oštro, neumereno i glasno pokazivalo svoje emocije, mi bismo se prema njemu verovatno odnosili onako kao što se odnosimo prema neprirodnom ili loše glumljenom.
Upravo u takvom neeksplicitnom prezentovanju jednostavnim rečima i pokretima, kroz svedenost i pročišćenost forme, emocija odjekuje prirodno.
Hamlet, a kroz njega i Šekspir, prigovara popularnom klišeu šekspirovskog glumca koji igra „punim plućima”, a svoj tekst izgovara bombastičnim i pevajućim tonovima.
No, u istom trenutku Šekspir dovodi u pitanje i pravilo koje želi da uspostavi.
„Ali, ne budite ni suviše krotki", kaže Hamlet, sa strahom reditelja koji bi hteo da ima oba načina. Ovde nastavljamo da sledimo Šekspirove instrukcije.
Neka vam bude vodič vaše sopstveno osećanje mere. Moraćete da svojom preciznošću i svojim ukusom sami odredite stepen izražavanja emocija.
Moraćete, dakle, sami da odlučite koliko ćete ići daleko. Usklađujte pokrete sa rečima, reči sa pokretima, uz naročitu pažnju da ne prekoračite meru prirode.
Ta mera određuje šta je histerično i neodgovarajuće, a šta senzibilno i na taj način prihvatljivo.
Osećanja mogu da budu veoma ekstremna, ponekad na granici neverovatnog, jer mi gledamo dramske predstave koje obiluju nasiljem i užasom, kakav je i Šekspirov „Tit Andronik".
A svaki glumac veoma dobro zna da je publika spremna da ismeje preglumljivanje, ako on prekorači zamišljenu granicu prirodnog. Jer svako preterivanje jeste izvan svrhe glume.
