Izvor: Politika, 11.Feb.2011, 16:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Glembajevi bez paučine
Glembajevi i nisu tolika ni takva gospodština, ni otmenost, ni finoća, ni učenost, najmanje prefinjenost, kako su to pozorišni ljudi dugo mislili.
Ono što je pripremano da bude slava tvrtke Glembajevih, završava se raskolom, raspadom, smrću.
U središtu glembajevštine reditelj Jagoš Marković nalazi duboku laž, pritvorstvo, sirovost i surovost, prostotu i vulgarnost lepo skrojenih slavljeničkih sakoa (kostinograf Zora Mojsilović).
Sve nam je to bez nepotrebnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dužina i uobičajne, opterećujuće težine i imitacije arhivskih stilova igranja „Glembajevih” ubedljivo pokazao Jagoš Marković i izvanredni ansmbl Ateljea 212.
Gotovo neverovatno: Jagoš Marković nije tragao za nekim izgrađenim, gotovim, nasleđenim stilom igre i tumačenja „Glembajevih”. Ono „stilsko” pomalo školsko, ali uvedeno tumačenje Krleže podrivalo je i zatupljivalo polemičku žestinu drame i krležijansku strastvenost u potrazi za istinom.
Nije sve samo kaljuga i licemerstvo koje u „Glembajevima” ima dimenzije pogleda na svet, već golema, moćna laž, obmana, brutalnost, prevara, izdaja, podvala.
Vekovnom prašinom prekrivena istina o lopovima i skorojevićima, prevarantima, rečju o veštini i moći, pritvorstva, ukazuju se u ogledalima pred koja reditelj stavlja Krležine ujdurmaše.
Nije Marković tragao za nekom posebnom govornom melodijom, za lokalnim manirima i gestama. Pitao se, i pokazao nam na čemu počiva jedna izvikana, mafijaška, gubernijska kompanija u kojoj osim jednog osujećenog slikara zamršene umetničke duše (Leone), nema ni jednog tipa koji govori ono što misli, što je činio ili čini.
Pred ogledalima onoga što je odista bilo, i što glemvajevšina jeste (scenograf Miodrag Tabački), postepeno se u punoći gadosti i prevare razotkrivaju vešti tvorci, kompozitori glembajevštine. Priča oslobođena zamki „stilskog”, manirističkog, artificijelnog, bez mnogo buke i sa dosta kritičkog besa i dramatičnosti.
Da, kad-tad, stvari se pokazuju onakvim kakve jesu. Ni moć, ni veština govora i ponašanja ne uspevaju da prikriju brutalnost i veličinu ljudske gadosti i pohlepe, svejedno, da li je reč o seksualnom, ili imovinskom posedovanju. Tvrtka koja se slama, jer je podizana na zločinima, brutalnosti, bez osećaja i razumevanja za drugog čoveka, za drugačije mišljenje, za socijalnu, ili bilo koju drugu pravdu, čovečnost. Zverolikost na koji reditelj nije agresivno insistirao; svet je lep, ali je, odista, pun gada!
Iznenadila me ova rasterećenost teatarskih fora i fazona i gle: Krleža je pristupačan, nije dosadan, naprotiv polemičan je, pa njegova drama u Ateljeu 212 ima pretežno formu obračuna, rasprave, polemike, isterivanje istine na čistinu. Gadost i pritvorstvo su čas komični, čas odurni, dramatični, zloćudni.
„Glembajevi”, koji kao da su danas pisani, mogu se igrati sa ovim izvnrednim glumačkim ansamblom sa podjednakim uspehom u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Skoplju. Ovoga puta Krleža nije imao protiv sebe Krležu koga su izmislili imitatori, ljudi bez osećanja za živi život!
Zeleno drvo života, kako bi rekao Gete, u predstavi Jagoša Markovića nadvladalo je suvo, sasušeno teoretisanje, i na taj način „Glembajevi” su približeni sadašnjosti pa i onim gledaocima koji su Krležine drame obično gledali hladno, sa govorne i istorijske udaljenosti koju su Jagoš Marković i ansambl Ateljea 212 prebrodili.
Marković je oštar, ali ne i jednostan. I bludnica (Anica Dobra) ima svoju dramu i potresnost, kao i izvanredni Ignjat Glembaj Borisa Kavace. Nikola Ristanovski nije Leonea igrao kao boema koga smo već desetinama puta videli na pozorišnim scenama, već kao živo, zakukuljeno i zamumuljeno, bolno, utamničeno umetničko biće koje pada i posrće u ovom prikritom porodičnom brlogu. Jelena Đokić je iza „prirodnosti” majstorski prikrila sopstvenu tajnu, greh, prestup, ili slabost od koje je svetost nije mogla zaštiti! Majstore pritvorstva i farisejstva, udvorištva i sebičnosti, takođe bez preterivanja, pa i sa nešto dodatne komičnosti, igraju Svetozar Cvetković (Ispovednik), Đuza Stoiljković (Fabricio), Tanasije Uzunović (Liječnik), Branislav Trifunović (Savetnik) i drugi.
Zrelo mišljena, valjano razmerena, dobro igrana predstava.
Muharem Pervić
objavljeno: 06.02.2011.
