Izvor: Blic, 18.Maj.2014, 22:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Gledaš kako zemlja ide prema tebi i ne možeš da učiniš baš ništa"
Ja ne znam kako je bilo kada je bilo bombardovanje, rođen sam posle rata, a ovo poslednje nas nije zadesilo. Ali, mislim da ni bombe ne mogu ovako nešto da učine.
Tako razmišlja Milorad Pirgić, dok stoji na pragu onoga što je ostalo od njegovog doma u valjevskom selu Rebelj, podno Medvednika.
Planine, koja je zasuta nezapamćenom kišom, jednostavno počela da se osipa i menja konfigiraciju. Kao nožem nanete, na „telu“ Medvednika počele su da se otvaraju pukotine >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i čitava brda počela su da klize u podnožje Rebeljske reke. Jedno od njih prvo je uništilo 12 kuća u zaseoku Pirgići u kojem je živelo više od 20 duša, među njima i sedmoro dece od kojih najmlađi dečak ima godinu dana.
Do Medvednika, na čijem vrhu je takođe nezapamćeni majski sneg, može se samo terenskim vozilo. Do Pirgića, samo nogama – nekoliko kilometara niz strane i kozje staze jer je sve puteve klizište odnelo.
- Na ovoj padini su bile dve kuće, sada bi ulazili u dvorišta. Njihove ruševine su sada dole, u sodomu – priča naš vodič Vidan Aleksić, koji je pod svoj krov primio desetoro komšija, nakon što su uspeli da spasu žive glave posle obrušavanja brda.
Pirgići, Markovići, Pešići i Arsići došli su do onoga što je nekada bio njihov zaselak, da pokupe šta se od osnovnih stvari pokupiti može. Da se vrate, više nikada ne mogu.
- Najstrašniji dan mog života. Slušaš kako tutnji i gromila u planini, slušaš kako bukve metar preko panja pucaju kao ledenice, gledaš kako zemlja ide prema tebi i ne možeš da učiniš baš ništa. Samo smo razmišljali da preživimo, šta poneti sa sobom nikome nije bilo na pameti – priča Andrija Marković, i dalje se osvrćući u neverici u sobi koju su delile njegove dve ćerke i u kojoj još jedino na puklom zidu stoje tinejdžerski posteri.
Kuća Miloša Pirgića je donekle ostala čitava. Ali na tri metra od nje počinje provalija duboka 300 metara u kojoj njihov dom može završiti svakog časa.
- Sinovi od 11 i 12 godina već su smešteni kod porodice supruge u Valjevu. Kako zanoćiti ovde? Sve je propalo, više ni zemlje ni stoke nema. Nema više života ovde – očajan je Miloš.
U zbeg kod komšija, čija kuća još uvek nije ugrožena, sa 14-godišnjom ćerkom Vesnom, sa jednom kesom u rukama, stigla je Smilja Marković.
- Došle smo da pokupimo nešto najosnovnije. Nema se šta pokupiti ispod ruševine. Sada mi je još i teže, nego dok smo bežali. Kod Vidana nam je dobro, ali ne možemo da doveka ostanemo u tuđoj kući. Ostali smo bez ičega, a ne znamo ni gde ni šta sa golim životima – sa suzama u očima kaže Smilja.
Pirgići u Rebelju, na Medvedniku, pokazatelj su razmera katastrofe koja je pogodila valjevski kraj, slaže se i Dragan Jeremić, direkor gradske Direkcije za izgradnju.
- Ovo je kraj jednog sela. Ovde nema obnove jer nema ni puta, a čak i da ima puta više nema ara slobodne zemlje koju je zgužvalo brdo, da bi im se napravile nove kuće. Ove porodice moraju biti raseljene, domovi im se moraju praviti na nekom drugom mestu – zaključuje on.
Najčitanije SADA:
.jpg)
