Izvor: Vesti-online.com, 11.Okt.2013, 12:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Glava u stomaku

Promena svesti u Srba, baš kako je projektovano tačkom tri nemačkog ultimatuma Srbiji početkom minulog leta, počinje - u stomaku.

Dr Radivoje Petrović

Najpogubnije posledice nedavno obelodanjenih mera Vlade Srbije za navodno ozdravljenje srpske ekonomije neće biti samo u njihovoj nedelotvornosti - budući da se nešto slično primenjuje već godinu dana bez željenih efekata - već pre svega u dramatičnom zaoštravanju borbe za golu egzistenciju i preživljavanje, >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << u kojoj nema ni prostora, ni volje da se brine i razmišlja o srpskom pitanju na ovim prostorima, jedinstvu postignutom na izdaji nacionalnih interesa, o Kosmetu, Vojvodini, ili Raškoj oblasti...

Bez obzira kako se marketinški pakuju i prodaju ekonomske mere, svakom prosečnom čoveku u Srbiji belodano je jasno da će beg od srpskog bankrota pucati po leđima sirotinje. A to smo manje-više gotovo svi, ako se zanemari onih 2-3 odsto bogataša, tajkuna i vaćaroša, koji stvaraju privid da se u Srbiji živi kao u normalnom svetu. Ne morate da budete ekonomista pa da shvatite kako se najveći finansijski efekti (čitaj: novac u budžetu), unutar ponuđenih šest mera, očekuju od povećanja PDV-a sa osam na 10 odsto, dakle od potrošnje tzv. egzistencijalne robe, onoga što prosečni Srbin mora da plati: hleb, mleko, komunalije, lekovi...

Pre godinu dana primenjeno je nešto slično: stopirano je povećanje plata i penzija, a PDV je povećan sa 18 na 20 odsto. Uprkos tome, priliv sredstava u budžet od PDV-a manji je 30 odsto od očekivanog, a promet nekih roba opao je od 30-40 odsto, kao što je, recimo, slučaj sa benzinom.

Kakva je to vlast koja u srpskim uslovima siromaštva više očekuje (čitaj: zahvata) od najširih slojeva stanovništva, nego od državne i paradržavne administracije koja lagodno živi na muci naroda? Zašto današnji čelnici, koje sve češće analitičari prozivaju kao ološ-elitu, odustaju od radikalnog smanjenja državne administracije na svim nivoima, kad se zna da je ona posle Miloševićeve vladavine više nego učetvorostručena? Nije li na delu brak iz interesa vlasti sa činovnicima, sudijama, profesorima, zdravstvenim radnicima, plus penzionerima, čija se ljubav manifestuje na izborima: glas za budžetsku sigurnost? Ako se zna da, prema procenama stručnjaka, od takvih prihoda živi skoro pola Srbije, teško je očekivati bilo kakve promene koje bi vodile računa o društvu kao celini i Srbiji kao zajedničkoj kući.

Jasno je da Srbija ide stazom neoliberalnog ekonomskog koncepta koji je u praksi mnogih zemalja pokazao da klanjanje kultu štednje ne donosi ekonomski oporavak, i to u ekonomijama daleko bogatijim i sklonijim potrošnji od srpske. Istovremeno, čim za ove mere stiže blagoslov iz MMF-a, znači - nije dobro. Ograničavati potrošnju među sirotinjom predstavlja neku vrstu ekonomskog sarkazma, u stilu onoga iz literature: "I go, i bos, i još mu je - zima!" Čemerni ukus teškog života pojačava politička propaganda sa vrha države koja će svoju tobožnju zabrinutost za sudbinu naroda potvrditi prigodnim presecanjem vrpci na novim narodnim kuhinjama. Cinično zvuči, nema šta, ali veličinu našeg propadanja ilustruje i podatak da se mnoge narodne kuhinje - zatvaraju, jer nema sredstava.

U takvim okolnostima duhovni glas razuma sve češće stiže iz srpskog rasejanja, ne kao pametovanje, već istinska zabrinutost onih koji su se nekada odvažili da potraže bolji život u belom svetu, postajući tek kasnije svesni da sva životna sreća nije samo u novcu. Bratski poručuju da se u borbi za egzistenciju, hleb i pun stomak ne zaboravi ko smo i šta smo; da, boreći se za hleb, ne zaboravimo na slobodu, jer ćemo, izvesno je, ostati i gladni i okupirani.

Nastavak na Vesti-online.com...