Izvor: Danas, 08.Jun.2015, 10:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Glas prošlosti
Pripremao se taj 19. maj dugo, svi smo potpuno sluđeno iščekivali veliki praznik etida. Napokon, seli smo u krcatu salu Kolarca i čekali da izađu pijanistkinje i upuste nas u Glasov svet. Zadivljujuće, mentalne slike koje Filip Glas šalje preko skladanja nota, ravne su vizuelnim slikama, snažne i rušilačke - u najboljem smislu reči.
Umetnost valjda i ima misiju da vas promeni, da izađete drugačiji posle svakog percipiranog dela, da izađete pomereni, uznemireni, ali >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << pre svega, zadovoljni. To je bezinteresna, čista sfera u kojoj važe samo zakoni iracija i nema prevare. Ništa se ne meri sa tom vrstom nervoze, ''treme'' čak, iako ne izvodimo mi, ali to grozničavo čekanje na zvuk - dok odbrojavamo vreme da počne koncert. Ta nervoza je ljubavna, energetska vrednost je ekvivalentna ljubavničkoj, i nije čudno što je Platon muziku nazvao ''naukom o erotskim odnosima''. Koncentrisanje na najdraže etide zapostavlja sve ostale, pa sam čekala koncert da ih odslušam kako treba. Već na prvoj, koju je izvela Nada Kolundžija, prokomentarisala sam svojoj pratnji (ne klavirskoj!): ''već se čuje Glas'', a mislila sam na njegovu monumentalnu prepoznatljivost. Suviše mnogo liči na sebe i to me uvek obneznani dok ga slušam. Pisane vežbe radi, takoreći rekreacije radi, a s toliko punoće i emocionalnog zapisa. Pored elegantne Nade Kolundžije, do Glasa su nas povele i Branka Parlić i Nataša Penezić, svaka na svoj način. Na zidu se reflektovala senka pijanistkinja dok sviraju: užitak ravan pozorištu - prsti kako udaraju o dirke. Nisam muzikolog i ograđujem se, čak ustručavam i ne usuđujem da pišem o muzici na vrednosni način, samo impresionistički, opažajno - kako sam se osećala usred talasa. Oliver Saks u Muzikofiliji pokušava da neurološki objasni pojavu sluha, uživanja u muzici, ipak, ništa ne može da mi objasni misteriju šta je to što Glas uspeva da izazove u meni, kada stvara vrtloge. To što uz 5. etidu mogu tečno da pišem, uz 6. imam osećaj da dirke idu jedna preko druge, da nema koordinisanja već je sve u transu, 10. je opasna, zahteva oštrinu, 16. me uvek podseti kako sam mogla (kako sam samo mogla!) da naučim da sviram klavir (kao Bart makar!), a 20. sam nazvala Ceo život. Prvi put sam je čula na koncertu, jer sam se nekako uvek zadržavala na petoj, najduže, satima, u krug, ali 20. je evocirala sećanje kao takvo, sećanje na bilo šta, na minule momente, prošlosti (lične, ne toliko kolektivne, ne toliko istoriju samu), i naravno na nemir. Nemirni pokret zvuka koji je krenuo od blage pauze, bio je nedvosmislen. Posle muzike, još jednom potvrdite da je komuniciranje najsmisleniji čin na svetu, da je svet smišljen radi komuniciranja s drugima - na sve načine, a da je muzika izraz tog smisla. Glas je u jednom intervjuu spomenuo da ima ljudi koji imaju sluha i muzičkog obrazovanja, i volje za vežbanjima, usavršavanjima, ali im manjka taj potpuni doživljaj muzike. Ja spadam u drugu grupu, sa potpunim doživljajem i potpunim nerazumevanjem za ljude kojima (a oni postoje, i mogu biti vrlo istančanog ukusa za sve drugo) nije deo svakodnevice. Muzika je homeostaza.
