Izvor: Glas javnosti, 19.Sep.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Telefonski“ most
Da Miodrag Tešić Dara (53) živi u nekom velikom gradu verovatno bi na njega malo ko obratio pažnju. Ovako, varošica Pranjani je malo mesto, ali njegova pojava, izgled, ali i odnos prema životu, jednostavno Daru čini interesantnim sagovornikom, a posebno nakon saznanja da je Dara pre nekoliko godina napravio najoriginalniju ćupriju na reci Kamenici.
- Živim u selu Gojna Gora, preko reke Kamenice, u zaseoku Poljane, koji je od Pranjana udaljena desetak kilometara. Od dede sam nasledio >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << nadimak Dara, a on ga je dobio ko zna kada, valjda negde u vodenici na Kamenici kada se merilo žito za meljavu. Od njega mi je ostao nadimak, a od oca sam nasledio kuću i imanje od oko sedam-osam hektara, ali sam nasledio i neslogu sa familijom Šišović, s kojom se moj otac zamerio oko kupovine neke zemlje. Deo te nasleđene svađe je i taj što su mi ti Šišovići, iako je i moja kuća učestvovala u izgradnji „Veselinovića ćuprije“, preko koje vodi put i do moje kuće, zabranili da prelazim preko ovog mosta. Šta ću, tih Šišovića mnogo, a i ja sam, po prirodi miroljubiv čovek i nisam za kavgu. Mnogo puta sam i po zimi od minus 10-15 stepeni gazio preko Kamenice sve da se ne bih zamerio brojnijim komšijama, a kada mi je sve to dosadilo, rešio sam da napravim ćupriju od telefonskih žica samo za sebe. Jes’, od jakih telefonskih kablova. Između dve vrbe sam dobro ankerisao donji kabl po kojem hodam, a u visini ruku sam zategao drugi kabl za koji se pridržavam kada prelazim reku. Eto, tako to traje već nekoliko godina i nikada se do sada nije desilo, pa i po mrkoj noći i po najvećem kijametu i mrazu da se, ne daj Bože, omaknem sa ovog mog visećeg mosta u reku. Mada, nije baš prijatno prelaziti Kamenicu preko žice kada nadođe, ali se nikada do sada nije desilo da voda toliko nadođe da mi poplavi most. Puta i komšija sam se odavno manuo, no lepo, puteljkom od kuće do mog telefonskog mosta, pa opet puteljkom do glavne džade i tako pešaka do Pranjana, gde uglavnom provodim vreme ponešto radeći.
Miodrag Tešić Dara je svakog bogovetnog dana u varošici Pranjani, gde, pripomažući u kafanama, prodavnicama, na istovaru robe... ponešto zaradi, ali to ne znači da je zapustio svoju kuću i imanje.
- Rano ustajem i prvo što uradim je da namirim dvadesetak prasadi, petnaestak ovaca, kokoške, koze, krmače... i onda ih pustim da idu kuda one hoće po imanju koje je ograđeno. Kada im na posebnim mestima pripremim hranu i vodu za ceo dan, onda sam slobodan kao ptica. Onda, putić pod noge, viseći telefonski most, pa u Pranjane. Nekako, razmišljam, šta bih radio u onoj mojoj samoći. Niti imam sa kim da razgovaram i da se posavetujem, niti da čujem šta se gde događa - ništa! A, i volim, brate, da sam sa ljudima - priča Dara.
