Izvor: Danas, 11.Jun.2015, 10:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Glamur ne mora biti skup
Sa ove distance deluje dosta romantično ona fraza ''ako dete vaspitava ulica...'', jer je ulica nešto sa pozitivnom konotacijom - spram npr. tržnih centara, koji sve više vaspitavaju ukus mladih ljudi. Tržni centri kao simboli moći, demonstracije sile i blještećeg sjaja postali su neodoljiva mesta za zabavu, i ''kulturni život''.
U tržni centar se ide na film, ne samo u šoping. Antičkim Grcima je zabrana pozorišta označavala kaznu, a mogli bismo tako posmatrati i >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << ukidanje bioskopa. Tržni centri - sa parkingom prepunog različitih registracionih tablica - služe (verovatno) da zavedu da ste u metropoli, ali ne, osetite da ste zaista u gradu, ovom, koji ima građansko jezgru (iako osetno oštećeno), kada nevidljivi grad dođe na Kolarac na Glasove etide, ili u bioskop Zvezdu. Glamur ne mora biti skup, verujte. Nije strašna privatizacija sama po sebi, kao što nije strašno postojanje privatnih škola i univerziteta, već disbalans koji postoji u društvu, a koji se sve više razjapljuje, stvara lažne klase, posebno lažnu visoku klasu. Ono što je Burdju nazvao ''simbolički kapital'' dolazi do izražaja u slučajevima kao što je Zvezda. Zvezda i njeni reanimatori jesu elita, jer je njihova misija opšteljudska, melioristička, bezinteresna. Elitizam je stekao negativno značenje, zbog zlorabljivanja tog termina, zbog izveštačenog i besadržajnog, a, meni, ne bi trebalo da je tako. Otvorena je i letnja scena u Zvezdi, na dan kada je u Beogradu prikazan prvi film 1896. u kafani ''Zlatni krst'', nedaleko od današnje Zvezde. To je povezivanje sa tradicijom na najbolji način, i elitizam u finom smislu reči. Istrajavanje već pola godine, kako Mina Đukić kaže - posle ignorisanja gde se očito očekivalo da se povuku i odustanu, ali ne, ovde nije reč o prostoj računici, čak ni o običnoj jakoj ideji, upornosti, već o neuprljanosti i neophodnosti umetnosti. U tom slučaju, u tom vihoru, ''mala deca ne poznaju strah'', i zaista se prelaze granice i biva iznad grada, i Zvezdini okupatori ostaju tu. To nije podložno objašnjenjima, jednostavno, Zvezda mora da postoji, jer je postala, i posmatram je sve vreme, kao simbol - umetnosti, njene nepotkupljivosti i nekupivosti, pa i svemoćnosti. NJihova je želja da ovde bude trefpunkt gradske alternative, jer u jednostranosti izbora, oni jesu alternativa, ili alternacija, druga mogućnost, slobodnija. Oni su tu da bi redignirali grad kao takav, a filozofiju palanke ostavili tržnim centrima, tačnije njihovim bioskopskim salama. Zimski dan, još gore - noć, nema grejanja, mi sedimo u jaknama/kaputima, sa rukavicama i kapama/beretkama, sa ćebetom preko, i gledamo pobednički film iz Venecije. Na primer. Ovakvog ugođaja, gde shvatate da ste u realnom prostoru a ne virtuelnom, na foteljama u kojima je upisan život, predratni, poratni, nema u tržnim centrima. Ako niste bili u Zvezdi, dođite što pre, a ako poznajete tinejdžere koji misle da znaju šta je bioskop - razuverite ih i pošaljite u Zvezdu. ''Grad se smeje, gleda na nas''.
