Izvor: Blic, 17.Maj.2010, 01:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gladni na brdu zlata
Radovanu Jelašiću, odlazećem guverneru Narodne banke Srbije, sudeći po većinskim reakcijama čitalaca, bilo bi bolje da se nije hvalio rekordnim deviznim rezervama Srbije u iznosu od bezmalo 11 milijardi evra.
Vrlo je verovatno da prosečan čitalac ne zna čemu - i po zakonu, i inače - te rezerve služe, ali s pravom se pita o nameni „tolikih novaca” u danima kada je evro premašio srednju cenu od sto dinara. Slaba mu je uteha da bi dinar još manje vredeo da >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su rezerve manje.
Ovakve vesti samo dosoljavaju čorbu u narodnom loncu u kome se svi krčkamo očajnički pokušavajući da se dočepamo ivice lonca i da izađemo na suvo.
Nisam siguran da postoji bajka o kralju koji sedi na gomili zlata, ali cicijaši pa će da umre od gladi, ali, ako te bajke nema, narod će, kao i većinu drugih bajki, da je izmisli pa će posle da se pripoveda najmanje do novih izbora koji će možda biti za dve godine, a možda i ranije.
Dakle rezerve rastu, ali vrednost dinara opada, održava se visoka stopa nezaposlenosti, privreda je u recesiji, o čemu svedoči i stopa inflacija manja od planirane, s tendencijom daljeg smanjivanja, ali ta dobra vest ima ružno, recesiono naličje: prosto rečeno, niko ništa ne kupuje jer nema para ili, i ako ima, plaši se šta će biti sutra.
Ako je vest o rekordnim deviznim rezervama trebalo da nas ohrabri i psihološki stabilizuje ne bih rekao da je guverner u tome uspeo. To liči na pevanje u šumi, baš kao i blagougodni zvuci koji govore o rastu proizvodnje, uz vidljiv napor onih koji iznose podatke da ne kažu da je to rast meren prema istom kvartalu prošle godine, a u nekim slučajevima i prema prethodnom mesecu.
I izvoz raste a uvoz opada, mada oprezni govore o boljem izvozno – uvoznom bilansu koji, u suštini, počiva na velikom padu uvoza, posebno opreme i repromaterijala, što je siguran znak recesije.
Vrlo je verovatno da će naši političari i kreatori ekonomske politike sami sebi da okače orden na grudi kad sebe prepoznaju u novoj formuli „ekonomske sigurnosti” koju sada definiše Evropska unija, nakon lomova u Grčkoj, Mađarskoj, baltičkim zemljama... Ovi naši misle da su majstori ziher igre i igraju „totalni bunker”. Svi stoje na gol-liniji, a samo Dinkić pokušava neke prodore, mada stigne tek do linije sopstvenog šesnaesterca.
Malo agresije je neophodno da bi se postigao gol. Niko nas neće u Evropi, gladne, gole i bose, pa je vreme da se menja plan igre. Srbija bi trebalo hrabrije da se zaduži. Ionako smo kao država i kao građani manje zaduženi od svih zemalja u regionu. Novac bi trebalo uložiti u ozbiljan rad na infrastrukturi i subvencionisanje poljoprivrede.
Nada da ćemo pare za razvoj pronaći u stranim investicijama nije mnogo realna, ne samo zbog opšte krize već i zbog činjenice da našu privredu nije dovelo u opasnost izuzetno rizično ponašanje stranih investitora, već upravo njihovo neprihvatanje rizika, kako je nedavno objasnio Bojan Marković, zamenik guvernera Jelašića.
Rizike uzrokovane valutnom i ročnom neusklađenošću nisu preuzeli strani investitori, napisao je zamenik, nego domaća privreda i delimično stanovništvo. Oni su ti koji su podneli najveći teret kada su prilivi kapitala presušili i kada je dinar oslabio.
Neko, dakle, mora da preuzme rizik na sebe. A ko bi drugi nego odgovorna vlada.
