Izvor: Politika, 04.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gladni
Pisati o smrti jeste jedna od najmučnijih novinarskih tema, ali ona nalazi najkraći put do čitaoca. U konkurenciji nesreća i nasilnih smrti, vest da su majka i sin pronađeni najmanje nedelju dana nakon što su, najverovatnije, umrli od gladi, bacila je u zasenak sve ostale.
Informacijom o tragediji iz Okružnog suda u formi in memoriama, predsednica suda Edita der Šeregelj apelovala je našu solidarnost, saosećanje o organizovanoj društvenoj brizi za marginalne i siromašne slojeve stanovništva. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Dan nakon takvog saopštenja u nekim ustanovama više su brinuli o posledicama koje će takva ocena imati po njih, nego o tome šta su eventualno propustili da urade da do takve tragedije ne dođe.
Ocena da su majka i sin umrli od gladi kvalifikovana je kao preuranjena i malo verovatna s obzirom na to da su Viktorija Vojnić-Hajduk i njen sin Ivan ipak imali male, ali redovne prihode. Javljali su se poznanici, komšije koje su tvrdile da su viđale sina i da nije odavao utisak pothranjene osobe. Gomilaju se protivrečne informacije iz kojih se naziru grubi obrisi jedne porodice pogođene bolestima, nezaposlenošću, kao posledicom otpuštanja viška radne snage, izborom određenog stila života, ali i opšteg društvenog siromaštva. U sudu tvrde da ovo nije usamljena nesreća, nego da u poslednje vreme sve češće ispituju uzroke smrti onih, koje otkrivaju nakon nekoliko dana zakašnjenja, u izbama nedostojnim čoveka.
Niko ne očekuje da su društvene i socijalne institucije u stanju same da reše probleme godinama osiromašivanog stanovništva, ali njihova je dužnost da ukazuju na njih, da podsećaju državu na njihovo postojanje, da pozovu, apeluju, motivišu i edukuju građane kako da pomognu jedni drugima. Ove institucije treba da neguju uverenje u nama da, iako proteklih decenija pod neprestanim "udarima" brojnih nesreća i nevolja, moramo da sačuvamo najbitnije osobine ljudskog bića – saosećanje i spremnost da pomognemo drugima.
"Smrt svakog čoveka umanjuje mene...", rekao je pisac, a mi smo od onih koji su bili na rubu egzistencije okrenuli glavu.
Zbog toga se više ne postavlja pitanje da li su ovi ljudi u predgrađu Subotice zaista bukvalno umrli od gladi, već zbog čega nijedna ustanova, niti poznanik ili komšija nisu primetili da su životni izvori ovim ljudima svedeni na minimum? Zbog čega niko nije imao dovoljno volje, motiva, hrabrosti i želje da im bar malo pomogne?
Odbijanje svih društvenih institucija da prepoznaju svoju odgovornost otkriva u stvari veličinu njihove nespremnosti da se bore sa socijalnim problemima. Zapravo najveća tragedija naše svakodnevice jeste u činjenici da ne samo što institucije nisu reagovale, već u tome što nisu umele čak ni da primete da je našim sugrađanima pomoć potrebna. Postavlja se pitanje bez adekvatnog odgovora – koliko još sličnih nesrećnih ljudskih sudbina očekuje pomoć?
Aleksandra Isakov
[objavljeno: 04/11/2006]
