Izvor: Blic, 08.Mar.2010, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gladac i jadac
Spolja garda i crven tepih. Unutra istraga protiv novinarke koja je u delu teksta, možda i ne svojom greškom, pobrkala dinare i evre, pa poslanici Skupštine Srbije koji u inostranstvo putuju o državnom trošku ispadoše sto puta veće trošadžije nego što jesu.
Onda je upriličen sastanak. S jedne strane predstavnici vladajuće koalicije, s druge strane novinari. Zna se šta je posle bilo. Predstavnici vlasti loše su prošli. Ali to još ne dokazuje da su novinari neka sila, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << već najpre da parlament malo ko zarezuje.
Otuda bih sugerisao da se ne obrati samo pažnja na finale ovog mučnog skupa, već na širi povod zamagljen svađom i naknadnom optužbom da bi „ovi iz Skupštine” da uređuju novine.
Dragoljub Mićunović je rekao najmanje jednu potpuno tačnu stvar. Rekao je da su mediji i Skupština „glavni akteri demokratije” i da stoga mediji ne bi trebalo da „ruše ugled ove institucije”. Mediji su budno oko naroda. Oni treba da pišu o zakonima koji se ovde donose, o atmosferi" O tome zašto poslanici putuju, odlučuje parlament, a ne mediji - rekao je Mićunović, predsednik Odbora za inostrane poslove, navodeći da je povod za konferenciju bilo zlonamerno pisanje jednog beogradskog lista o troškovima delegacija u inostranstvu 2009. godine.
Tako je dobar razlog da se sretnu „barjaktari demokratije” zagađen lošim povodom. Ispred Skupštine počasni špalir, a unutra gotovo „topli zec” ili je, barem sluteći po reakcijama javnosti na ovaj događaj, to tako doživljeno. Ako je ono prvo, s gardom i tepihom, smišljeno da bi se u javnosti istakla dostojanstvenost narodnog doma, onda ovo drugo tome ne služi. Spolja gladac, a unutra - jadac!
Gostujući pre neki dan u jednoj televizijskoj emisiji, gotovo da sam mogao da osetim, istina prećutano, zgražanje voditeljke što nisam imao ništa protiv garde i tepiha. Spadam u one koji misle da je Skupština potcenjena u svakom smislu i nemam ništa protiv toga da joj se dostojanstvo podiže i sadržajima koje manje više blazirana politička čaršija posmatra s gađenjem. Ali, za povratak dostojanstva nije dovoljno sadržaju rada dodati malo holivudskog spektakla. To rade i zemlje s dužom i uljuđenijom parlamentarnom tradicijom nego što je naša. Oko tog dostojanstva moraju nešto da urade i poslanici često skloni da stranačke i pojedinačne interese nadrede ugledu i značaju institucije.
Za ovih dvadeset godina obnovljenog višepartijskog sistema srpska Narodna skupština je ostala najpotcenjenija od svih institucija.
Milan Milošević, moj kolega iz „Vremena”, pre dve nedelje napisao je: „Uzroci derogiranja ugleda Skupštine su inače različiti - neodgovornost i neobuzdanost poslanika; skandali i sukobi na otvorenoj sceni, prelasci poslanika, izloženost Skupštine oku javnosti, veća nego kad su u pitanju druge grane vlasti; pa i udvorištvo medija prema izvršnoj vlasti u čije manipulacije sigurno spada i davanje miga za kampanje protiv parlamenta (mi radimo, a oni pričaju!)”.
Zamislimo, makar hipotetički, a to se, verujte mi na reč, događa gotovo svakodnevno, da li bi bila ista reakcija da je neki ministar bio ljut na novinare i da ih je okupio da im ispravi greške u tekstovima. Teško.
U tom podzemnom svetu uticaja političara na novinare događaju se svakodnevno veći skandali od ovog skupštinskog, a obe strane, i političari i novinari, tu vrstu „dijaloga” smatraju možda neprijatnim ali sastavnim delom svog posla. I niko o tome, osim u retkim izuzecima, ne izdaje saopštenja.
