Izvor: Blic, 09.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Geto
Znam dve velike pesme o životu u getu. Jedna je slavna Elvisova, koju je, kasnije, maestralno otpevao Nick Cave - „In The Ghetto". U njoj se opisuje hladna čikaška noć i pripoveda povest dečaka koji se rodio, naučio da drži pištolj i skončao na ulici, sve u jednom kratkom dahu, sve u getu. Druga je Donny Hathawayova, plesna, tribalna, kratkog imena i jednog jedinog stiha: „Yes, this is the ghetto". Uz nju se, da, može igrati, ali i ona, svojom gustom masom poletnih, a tmastih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << - jedno ne isključuje drugo - udaraljki i duvača pripoveda, bez teksta, istu priču o poražavajućoj zatvorenosti, egzisencijalnoj zatočenosti, večitom vraćanju istog, ukratko - o getu.
Situacija geta, za razliku situacije logora, (ovde se, da ne bude zabune, govori o getu kao savremenom fenomenu, ne o, recimo, jevrejskim getima evropskih gradova prošlih vekova) podrazumeva jedno posebno osećanje odsustva slobode. Tamo gde prisila ne dopušta mogućnost izbora, sve je jasno; u getu, pak, postoji iluzija o mogućnosti izbavljenja iz negvi (samo)nametnutog isključenja. Drugačije rečeno, iskustvo prisile, života pod sankcijom, podseća nas na druge koji nam nešto uskraćuju. Dobrovoljna izolacija, „tamnice koje smo odabrali da u njima živimo", to je ono u čemu smo svojom slobodnom voljom. Zato je duhovno - i fizičko, razume se - stanje geta višestruko strašnije.
U getu, stvaraju se lokalni, provincijalni kriterijumi. U getu, interesne grupe stvaraju svoje organizacije - partije, stranke, neformalne ili formalne klubove - ne bi li sprečile mogućnost preuzimanja iskustava drugih, jer takva iskustva neminovno vode postavljanju pitanja, talasanju, promenama. A suština getoizacije jestu u odsustvu mogućnosti promene. Kad se dobrovoljno okupimo u našem getu, mi smo kao žabice iz stare pesmice - „bara nam je mili stan/nitko nas ne baca van".
Ima li ovo veze ima sa ovdašnjom kulturom? Ne znam. Ima li?
