Izvor: Politika, 19.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Generacijski ispit
Svaka generacija političara, naučnika, umetnika ostaje u istoriji zapamćene po nečem – dobrom ili lošem, manjkavom ili dovršenom.
U političkom smislu, građani Srbije mogu reći da su im Karađorđeva i Miloševa generacija stvorile pretpostavke za formiranje sopstvene države, da bi tu misiju potpuno dovršila generacija Ilije Garašanina, kneza Mihaila, Jovana Ristića i nešto mlađeg, Nikole Pašića. Bile su to dve "jake" generacije koje su, sportskim rečnikom rečeno, napravile >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << "razliku" s kojom je Srbija ušla u 20. vek. Na žalost, generacije koje su potom usledile nisu bile toliko pronicljive, bez obzira na to da li se radi o generaciji Aleksandrovog monarhističko-utopijskog ili o generaciji Titovog real-socijalističkog jugoslovenstva. No, istini za volju, valja reći da su i te generacije uspevale da opslužuju državu i uspostave, možda ne demokratske, ali relativno stabilne političke poretke, koji su imali i veoma značajno međunarodno uvažavanje. No, stupanjem na istorijsku scenu Miloševićeve generacije, koja je u jednom momentu uspela da probudi nade građana, stvari kreću u neželjenom smeru. Država i institucije počinju da se urušavaju, a obrisi društvene i političke anarhije postaju veoma izraženi. Konačno, čitava ta generacija skončava u dimu petooktobarske demokratske revolucije, koju je sama i izazvala.
S petooktobarskim promenama na scenu, međutim, stupa jedna nova, ako ne mnogo mlađa, onda svakako modernija politička generacija, za koju je glasao uglavnom mlađi deo Srbije. Ta generacija je potom, i pored svih međusobnih trvenja, imala tri svoje vlade (Đinđićeva, Živkovićeva, Koštuničina), dva predsednika (Koštunica, Tadić) i čitav niz političara koji, zajedno, obeležavaju ono što možemo nazvati postpetooktobarskim periodom. Vredi postaviti pitanje po čemu će oni ostati upamćeni? I šta će ostaviti Srbiji?
Naravno, svaku generaciju u politici (kao i u sportu) čine različiti pojedinci, pa tako imamo one koji igraju uglavnom samo za sebe, one koji igraju za tim, kao i one koji ne umeju da igraju uopšte.
I među našim "petooktobarcima", jedni su bili skloniji da misle na sopstvenu vlast više nego na državni interes, drugi su više mislili na državni interes, gubeći pri tome vlast, dok su sasvim retki oni koji su u isto vreme imali i vlast i ideju šta s njom da rade.
U svom članku objavljenom nedavno u "Politici", američki profesor Gordon N. Bardoš kao nepristrasni posmatrač kaže da će političari koji trenutno vode Srbiju ostati jalovi ukoliko borbu za vlast pretpostave interesima države i građana. Naravno, bez vlasti nema ni mogućnosti da se bilo šta konkretno uradi, ali ona nikada ne može biti samoj sebi svrha – pogotovo ako iza nje stoje bezidejnost i nedovoljni kapaciteti da se nešto pametno učini.
No, opet ostaje pitanje – po čemu će generacija koja trenutno vlada ostati upamćena i šta će ostaviti Srbiji? Ne mislimo, pri tom, da bi sada neko trebalo da prebira po istoriji i uz gusle raspreda ko će biti zapamćen kao "Obilić", a ko kao "Branković", što je u osvit 21. veka svakako deplasirano. Nasuprot tome, čitavu ovu priču treba posmatrati trezveno i jednostavno se zapitati da li će političari koji nas trenutno vode biti upamćeni kao "nejački" ili "silni" – što su termini sa kojima već legitimno operiše zvanična kritička istoriografija. No, na to pitanje ne može odgovoriti istoriografija, barem ne još uvek, a moći će to tek kad se stvori dovoljna vremenska distanca. Ako želimo odgovor na to pitanje u ovome momentu, onda ga mogu dati samo oni na koje se odnosi – političari sadašnje generacije, svojim činjenjem, odnosno nečinjenjem. Oni najbolje svojim postupcima određuju po čemu će biti upamćeni.
Ako, dakle, u državi ne budemo našli kvalitetne, jake i stručne ljude i ako stvar prepustimo priučenim aparatčicima i mudrijaškim poluintelektualcima, ova politička generacija će ostati upamćena kao ona koja je izgubila mnogo toga, proćerdavši ukazane šanse. To još više vredi za radikalsku bezidejnu opoziciju, negoli za "demokratsku" vlast koja i pokušava da nešto učini. Potrebni su nam ljudi poput onog momka iz Inđije koji već godinama uspešno vodi svoju opštinu, koja je, tako, jedna od onih s najmanjim stepenom nezaposlenosti, a s najvećim procentom investicija. Ako umesto takvima, prednost damo ljudima npr. nalik onima iz Košarkaškog saveza, koji u borbi za vlast jedu snagu srpske košarke, onda ćemo biti za podsmeh generacijama posle nas, jednako onako kako se danas mi rugamo raznoraznim "nejakim Urošima". To su dve mogućnosti između kojih Srbija treba da se opredeli.
Istraživač-saradnik u Institutu društvenih nauka u Beogradu
Neven Cvetićanin
[objavljeno: 19.09.2006.]
