Izvor: Blic, 02.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gde su sponzori?
Nedavno smo pobedili na Pesmi Evrovizije. Par dana kasnije, popeli smo se na stvarni Vrh sveta, zahvaljujući pregnuću naših alpinista. Bili bi to izvanredni razlozi za radovanje da se iza ovih uspeha ne krije dramatično odustvo društvene odgovornosti institucija i pojedinaca, koji se inače u domaćim medijima razmeću svojom galantnošću.
Da nije tako, Marija Šerifović bi na takvo takmičenje otišla bezbrižna, sa svom zamislivom podrškom institucija zemlje koju predstavlja, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kao što bi alpinisti bili lišeni obaveze da se mesecima pred svoj pouhvat, umesto da treniraju, bave podrazumevjućim kamčenjem sredstava za svoju ekspediciju. Tako se i moglo desiti da su se uprkos dostizanju vrha, sa istog vratili u dugovima do guše.
To što će se sada sigurno naći mnogi dobrovoljci spremni da ih otplate, najbolji je pokazatelj jadne društvne klime u kojoj živiimo. A ona pokazuje da je koncept „sponzorstva" za kojim posežu kompanije prisutne na našem terenu, orjentisan ne ka standardu „socijalne odgovornosti", već ka idealu međusobne razmetljivosti.
Za razliku od razvijenih zemalja demokratskog sveta, u kojima je socijalno odgovorno ponašanje korporacija, moralno i kulturno obavezujuće i usmereno na podršku neprofitabilnim projektima - od doniranja sredstava za realizaciju umetničkog stvaralaštva, do razlicitih socijalnih akcija, kojima se podiže svest o zajedničkom interesu i društevnoj solidarnosti, Srbija očito kuburi sa ovom formom društvene komunikacije.
Jer donatorstvo je šansa da se interes kompanije dovede u blisku vezu sa konceptom „opšteg dobra", javnim intersom ili nekom od vrednosti koje usmeravaju društveni napredak. Ako je donatorstvo jedan od najboljih načina da se diskretno, ali zato strateški mudro investira u budućnost, onda je odsustvo sponzora za naše pobednike, odnosno obilje podrške na svakoj modnoj reviji ili izborima za razlicite „misice", najbolji dokaz koliko smo daleko od ozbiljnog sveta.
