Izvor: Blic, 04.Okt.2010, 01:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gde su građani
U Srbiji je, nakon petooktobarskih promena, prisutan fenomen povlačenja građana iz javne sfere, što svakako limitira i njihov uticaj i dalju demokratsku transformaciju društva.
Razloge za pasivizaciju građana i odricanje od njihovih građanskih prava treba tražiti, pre svega, u raširenom nezadovoljstvu tranzicionim promenama započetim 5. oktobra 2000. godine.
Sukobi unutar „reformskih” političkih elita, kartelizacija politike i raširena raspodela >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << političkog plena uz prateću korupciju, praćeni krizom i ponovnim uvećanjem siromaštva, nezaposlenosti i socijalne isključenosti u osnovi su anomije i stvorenog osećaja dezorijentisanosti.
Posledica toga svakako je i shvatanje građana da je uključivanje u bilo kakve forme aktivnosti beskorisno.
Reduciranje socijalne energije građana nije samo rezultat krajnje limitiranog poverenja u političke i socijalne aktere i institucije ili pak siromaštva i socijalne izolovanosti, već i delovanja širih socijalnih procesa.
Kao i u razvijenom svetu, tako i u (urbanoj) Srbiji danas je na delu proces stvaranja „postgrađanske generacije”. Faktori poput pritiska vremena i novca, kako u slučaju nezaposlenosti tako i prezaposlenosti, promene posla i mesta boravka, uticaj pasivne zabave ili ograničeni efekti širenja slabih, virtuelnih internet mreža su na delu i u Srbiji.
Kumuliranje ovih razloga, uz prateće slabljenje religijskih solidarističkih uverenja i prakse, kao i demokratskih političkih vrednosti, vodi dominantnom stanju duha po kojem solidarnost, javni interes i dobro i filantropija čine u aktuelnom kontekstu „burazerskog ili tajkunskog” kapitalizma tek romantičarsku iluziju i „žvaku za naivce”.
Povlačenje građana nije, međutim, rešenje za društvenu i političku krizu u kojoj se danas Srbija nalazi. Da bi se, kao što je i Zoran Đinđić tvrdio, uspešno sproveo projekat demokratizacije, u vrednosnom sistemu jednog društva mora postojati norma da se demokratija živi kao oblik svakodnevnog života.
To bi istovremeno značilo da se mora stvoriti društvena klima i kultura u kojoj mreže kontakata, aktivnosti i uticaja-socijalni kapital, ne bi bili privilegija tek desetine stanovništva iz redova tranzicionih dobitnika.
Zoran Stojiljković potpredsednik UGS „Nezavisnost”
