Izvor: Politika, 10.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gde su deca
Dok vi nađete s kim ćete, pa dok smislite gde ćete, pa dok rešite kako ćete – drugima se već rodilo dete. Iako je to odavno primetio Duško Radović, i danas se slično događa. Oni u manjini su oduševljeni mnogobrojnim potomstvom i u svakom trenutku bi glasali za čopor dece pa šta košta da košta a drugi "pod ovakvim uslovima ne mogu ni da pomisle da imaju bebu". Svaka strana ponudiće svoje argumente: za pelene i benkice – snaći ću se, a za jelo će uvek biti nečega. Oni drugi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << brojniji "konformisti" podsetiće na skromnu platu, stan koji nemaju, posao kojim imaju prilike da se bave sada pa ko zna kada.
U ime nekog bebi-buma i povećanja nataliteta teško da će i jedni i drugi prozboriti koju. A i zašto bi? Dete je lični izbor i želja, sticaj porodičnih okolnosti a ne državni zadatak. Mada demografi u opisu svog posla imaju obavezu da nas podsećaju: kako se još od 1955. godine natalitet srozava, da starimo kao nacija i da u proseku imamo oko četrdeset godina, da jedna žena rodi po statističkim pokazateljima 0,8 dece, da je mladih do 18 godina tek 20 odsto ukupnog stanovništva... Da će nam se isprazniti škole, privreda potonuti.
A šta je sa tim ženama u belom svetu koje imaju i platu i posao, a po svemu sudeći ne čitaju statističke godišnjake i ne nastoje da podmlade svoj narod. Da li su Francuskinje razmažene kada sa prosečnom platom od 2.250 evra, ukoliko rode treću bebu dobijaju po 759 evra mesečnog dodatka, pa ipak tu privilegiju ne iskorite? Ili Austrijanke, koje će uz prosečnu zaradu od 2.354 evrića već za prvu bebu dobiti mesečno 445 evra pride? Amerikanke sa 12 nedelja neplaćenog odsustva posle izlaska iz porodilišta, reći će verovatno da jesu. Razmažene ili ne, tek ni ove pomenute a i Šveđanke, Španjolke, potpomognute od države, teško da će u najvećem bunilu ikada prevaliti preko usta da su svoje dete rodile naciji.
Našoj ženi ili bolje rečeno sirotici država se za trud(noću) odužuje tako što joj platu dok je na porodiljskom odsustvu umanjuje na 65 odsto. Ona koja ne radi ne dobija ni dinar, kao nekad. O dečjem dodatku može da sanja jer ga imaju oni kojima prihod po članu domaćinstva ne prelazi četiri i po hiljade dinara, a i kada ga dobije to je sumica od 1.450 dinara, kojom se može kupiti tek paket papirnih pelena. I sve dalje što sledi košta – nerava, spavanja, para. Ako hoće da svestranije obrazuju svog naslednika ili naslednicu da ne bi samo igrao igrice ili švrljao po ulici roditelji moraju da mu plate, recimo, učenje stranog jezika, obuku plivanja, razne kreativne radionice i sportske škole. Koliko? Najmanje dve hiljade, uglavnom četiri i pet.
Škola je priča za sebe, besplatna a zbog nje roditeljima prazni novčanici. Od knjiga, ekskurzija, dodatnih časova pred pismeni.
Svaki trošak se dolaskom novog deteta množi sa dva ili tri, iako mu tata nije ni nalik na Rokfelera. Naprotiv, realno je da je kao žrtva tranzicije stavljen na listu suvišnih radnika u firmi ili da majku još nigde nisu ni primili da radi jer se poslodavci boje njenih čestih bolovanja.
A demografi dovikuju da se samo sa četiri deteta po familiji u narednih 20 godina može zaustaviti bela kuga u Srbiji, inače će se o nama za pet decenija govoriti kao o dinosaurusima. Nevolja je što i priroda ometa neke ljude da imaju naslednike, nezvanični podaci kažu da u Srbiji takvih parova "koji bi hteli a ne mogu" ima oko 200.000.
I šta sad? Nije dobro da neko pomisli da na starima svet ostaje i da ćemo u narednim decenijama više graditi staračke domove nego vrtiće. Mada u velikim investicionim planovima za budućnost punim novih mostova, puteva, obilaznica nije se još našao i program za podmlađivanje i uvećavanje nacije. Pa ni odgovora na pitanje: gde su deca?
[objavljeno: ]
