Izvor: Megafon.co, 11.Nov.2017, 20:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gde sad na zeleno?!
“U pičku materinu da ideš, jebem ti majku nenormalnu…” – Bogat spisak ovakvih uzvičnih rečenica prati vožnju u gradskom autobusu. Melos koji upotpunjuje monolog vozača je dens pesma “Napravi se lud, lud, lud… vodi me bilo kud” itd. Hitčina iz srednje škole i kluba koji se recimo zvao M.
“Gde sad na zeleno?!”, viče majstor. Klimajući glavama i cvokoćući, maltene stajemo u odbranu vozača autobusa koji umalo nije pregazio pešaka, a prolazeći pored >> Pročitaj celu vest na sajtu Megafon.co << istog raspalio ga s dva’es psovke k’o što samo Srbin ume.
Pre decenije, obratila bih se vozaču i rekla možda: “Nemojte da vičete gospodine, ovde ima i male dece, nema potrebe za takvim komentarima. Mi smo ovde platili kartu da bi…”. Gledao bi me belo, ali bar sam rekla. Reagovala sam. Sada sam samo uspela da podignem pogled i vidim dal’ ne ostavismo zgaženog čoveka u njegovom pokušaju da pređe ulicu kod Narodnog pozorišta.
Kako se to desilo? Kako od umnog bića postaješ bezlična ameba sa entuzijazmom većine poslanika da se jave za reč u Skupštini? Da li je istekao trenutak borbe za svačiju pravdu i sejanja humanih dela altruistički nastrojenog građanina.
Gde sad na zeleno?! Pored ovih napisanih rečenica još mi i ta odzvanja. Gde ćeš bre stvarno? Kome da kažeš? Ko će da zastane da te sasluša kad mu je zeleno? Možda dete. Ako ne odluči da te šutne u cevanicu, jer današnja dečica (ne sva) vrlo često umeju da manifestuju ponašanje bicmana od kojih smo zazirali. Dok ovo pišem saputnik iza mene, dok hodamo ulicom, uredno pljune na svaki drugi, treći metar. Dal’ da mu kažem nešto? Gde sad na zeleno?! Reći ću sebi.
S koliko god se autobusa izvozila za života, i koliko god udaraca dobila u cevanice, i posle pljuvanja ničim izazvanog po sred lica… Zadržaću mrvu dostojanstva, pa makar i prećutala. Zadržaću mrvu dostojanstva i pristojnosti. Da bi vožnja bila prijatnija.
Zvuci ulica
.jpg)
