Izvor: Politika, 15.Okt.2013, 15:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Garant reforme – privatizacija najvećih javnih preduzeća
Posledica eliminacije uticaja političkih partija, nepotizma i povlašćenih tretmana bila bi ta da ova preduzeća postanu zdravija i konkurentnija
Mnogi u Srbiji ne veruju u uspeh ekonomskih reformi sve dok njihovi protivnici imaju dovoljnu moć u parlamentu i u javnim preduzećima. Reforme podrazumevaju i velika otpuštanja u javnim preduzećima, kao i gubitak izvora finansiranja na koje su se političke partije navikle, pa ko god da ih podržava preuzima rizik da bude u konfliktu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa svojim pristalicama. Ali to nije jedini problem. Svest srpskog društva je od perioda posle Drugog svetskog rata do danas takva da se duboko veruje u koncept kolektivne imovine i oslanjanja na državu za rešavanje socijalnih potreba kao što su zapošljavanje, zdravstvo, penziono osiguranje, obrazovanje i slično. Ljudi nisu spremni toga lako da se odreknu, što je važan kamen spoticanja u sprovođenju ekonomskih reformi. Nažalost, promena svesti je generacijski fenomen i zato se treba koncentrisati na ekonomsku strategiju koja, uzimajući u obzir i tu svest, može postići dobre rezultate u kraćem vremenskom roku.
S obzirom na katastrofalnu ekonomsku situaciju i na spoljni dug od 26 milijardi evra (što je oko 90 odsto BDP-a), Srbija je prinuđena da se oslanja na inostranu finansijsku pomoć za pokrivanje budžetskog deficita. Ali na ispunjenje uslova pod kojima se Srbiji daju pozajmice i subvencije MMF-a, Svetske banke i Evropske unije – kasnije se gleda kroz prste. Takav odnos stranih poverilaca, kao i nepouzdana obećanja koja Srbija daje, ne mogu da budu garant reformi. Zapravo, ono što bi ove organizacije mogle da urade je nešto što bi svaki vispreni poverilac učinio, a to je da traži od Srbije da pokrije deo svojih finansijskih potreba iz sopstvene imovine kroz privatizaciju velikih javnih preduzeća. Time bi se ne samo smanjila zavisnost od stranog finansiranja nego bi se podstakle ekonomske reforme kroz promenu vlasništva državne imovine. Grčka je, na primer, prinuđena da proda svoju državnu imovinu da bi dobila finansijsku pomoć od Evropske unije, dok je većina zapadnih zemalja privatizovala nekadašnja državna preduzeća.
Ako se ovaj scenario prihvati kao neminovan, onda je ključno uspostaviti korektan redosled privatizacija javnih preduzeća i ciljati odgovarajuću vrstu investitora u tom procesu. Prva na listi za transformaciju trebalo bi da budu najprofitabilnija i najveća javna preduzeća u oblasti infrastrukture, komunalnih usluga i telekomunikacija, a ne preduzeća pred stečajem za koje država i inače već duže vreme bez uspeha traži kupce. Odgovarajući investitori za ova preduzeća su oni koji ulažu dugoročni vlasnički kapital i koji bi nastavili razvojne investicione aktivnosti nakon privatizacije.
Takav profil imaju institucioni investitori kao što su svetski penzioni, osiguravajući i nacionalni fondovi koji poseduju ogroman i konstantno rastući kapital. Od prodaje velikih preduzeća brzo bi se prikupila znatna sredstva, a istovremeno bi se kroz postignute cene prodaje referentno utvrdila tržišna vrednost ostale državne imovine koju je teže prodati. Ovakav hijerarhijski pristup sprovođenju ekonomskih reformi od najvećih pa do najmanjih javnih preduzeća pokrenuo bi vidljive sistemske promene i relativno brzo pokazao rezultate.
Prednosti promene vlasništva iz državnog poseda u ruke institucionih investitora su nedvosmislene. Srbija bi rekapitalizovala svoj bilans i smanjila celokupne obaveze, sprečila dalje rasipanje državnog novca i smanjila birokratiju. Državi bi bilo omogućeno da se usredsredi na administraciju ekonomije, a ne na upravljanje preduzećima. Bivšim javnim preduzećima, kao i bilo kojim privatnim biznisom, rukovodili bi za to najpogodniji ljudi, u cilju povećanja produktivnosti, profitabilnosti i povratka uloženog kapitala. Posledica eliminacije uticaja političkih partija, nepotizma i povlašćenih tretmana bila bi ta da ova preduzeća postanu zdravija i konkurentnija. Višak novca od prodaje imovine mogao bi da se iskoristi u bolje svrhe, recimo kao podstrek sektorima ekonomije u kojima Srbija može bolje da se pozicionira na međunarodnom tržištu. Uvećanje privatnog sektora bi pomoglo da se ekonomske aktivnosti mnogo više odvijaju između privatnih kompanija, dok sada uglavnom nastoje da posluju sa državom, što bi, zauzvrat, doprinelo razvoju tržišne ekonomije. Najzad, Srbija bi formirala održiv investicioni ambijent gradeći odnose sa institucionim investitorima, što bi doprinelo da se popravi percepcija investiciono rizične države.
Srbija ne bi trebalo da propusti ovu priliku da uvede ekonomski red, slično kao što je to učinila Britanija za vreme Margaret Tačer osamdesetih godina prošlog veka, i započne put ekonomskog oporavka i razvoja.
Konsultant svetskih institucionih investitora na tržištima Australije, Azije i Evrope, živi u Sidneju
Ras Šarac
objavljeno: 15.10.2013.
