Izvor: Politika, 15.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
GUSKE U MAGLI
Vreme je za okupljanje proevropskih reformskih snaga, a ne za mesiju koji smatra da samo on Srbe može da odvede do njihove „Obećane zemlje”. Svako ko pokuša da bude demokratski patrijarh naudiće svojoj stranci, a sebi najviše
Ovde smo umnogome oguglali na „istorijske trenutke” i „sudbonosna raskršća”, ali nije ni fraza ni patetika reći da su posle temeljnog razmimoilaženja i pada vlade majski izbori upravo to. Strateško određivanje budućnosti.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Jedni od nas traže da budemo dovoljno mudri i odgovorni prema sopstvenom sutra pa da potvrdimo opredeljenje ka Evropskoj uniji bez obzira na to što su neke njene članice priznale Kosovo. Drugi pod firmom „u EU samo sa Kosovom” pozivaju na stavljanje rampe kako se na putu za Brisel ne bismo gegali „kao guske kroz maglu”.
U pravu je Ružica Đinđić kada kaže da ne bi bilo nikakvih dilema oko evropske orijentacije Srbije da je Zoran živ. Stvarnost, nažalost, nije takva. Namnožile su se „guske u magli” proteklih godina. Popustilo je reformsko prodrmavanje zemlje koja se lomi gde će, s kim će i kako će sutra.
Zamorno dugo se posle ubistva premijera „krećemo u mestu” zahvaljujući političarima kojima je najvažnije učešće u vlasti. Pritisci, ucene, politička trgovina. Otupeli su baveći se sopstvenim opstankom. Posvetili su se gradnji ličnih autoriteta, poneki i bankarskih konta, pa su njihovi međusobni omrazi postali važniji od partijskih programa.
Pratim, kao i drugi, predizbornu kombinatoriku. Znam da politika nije disciplina koja bi se dičila prevelikom moralnošću, ali sve nekako verujem da će minimum etike sprečiti reprizu koalicije koja nas je dovde dovela. Sve drugo je bolje. Uvek sam verovao da je autentična opozicija valjanija od farsične koalicije.
Pošto se približava trenutak istine, treba savladati lične pizme. Vreme je za okupljanje proevropskih reformskih snaga, a ne za mesiju koji smatra da samo on Srbe može da odvede do njihove „Obećane zemlje”. Svako ko pokuša da bude demokratski patrijarh naudiće svojoj stranci, a sebi najviše.
Pročitao sam u međuvremenu pismo koje su zajednički napisali Bernar Kušner i Karl Bilt. Svesni dileme i „šoka”, šefovi diplomatija dve države koje su priznale Kosovo poručuju da je „našim srpskim prijateljima danas verovatno teško da zamisle da će uskoro biti evropski građani. Po našem mišljenju, izvesno je da će Srbija uskoro biti članica EU, jer nema druge alternative”.
EU se, kao i Amerikanci, nada da će pobediti proevropske snage, jer ta opcija donosi stabilnost, više slobode i prosperiteta. „Mislim, iskreno, da za Srbiju ne postoji bilo koja druga mogućnost sem EU. Gde drugde može da ide?”, pita šef diplomatije predsedavajuće Slovenije Dimitrij Rupel.
Ima nažalost i drugih puteva. Srbija može da nastavi da tapka u mestu dok Brisel od nje očekuje da tevtonskom disciplinom ispunjava i one zahteve koje Beograd jednostavno sada nije u stanju da ispuni. Tako se rasplinjava evrooptimizam.
Može još jednim putem. Da se, kako to neki sve glasnije traže, prkosno okrene istoku i odrekne Evrope koja nas je, smatraju, izdala i prodala prihvatajući kosovsku nezavisnost. Ili da utone u samoizolaciju iz vremena Miloševićeve autokratije.
Šta na sve to kažu Evropljani koji su pomalo iznenađeni, jer nisu verovali da će se u Beogradu pojaviti tako snažan front otpora koji Kosovo umešno koristi da zaustavi evroatlantske integracije i spreči da Srbija što pre postane savremena, istinski demokratska, stabilna, prosperitetna, sekularna država otrgnuta iz kandži podzemnih lobija, tajnih službi, nacionalizma, netolerancije, problematičnih tajkuna i njihovih monopola, korupcije, kriminala, agresivnog klerikalizma.
Imao sam poslednjih dana nekoliko kontakata na osnovu kojih dolazim do poprilično sumornog zaključka. Ne naslućujem mogućnost konkretne podrške. Nije to zato što su diplomate država koje su priznale Kosovo skremblovane pa ambasadori nemaju kome da pričaju. Britanac mi kaže da oni ne žele da se „mešaju” i da je na Srbima da odluče.
Briselu nije lako. Kosovo je već podelilo EU. Pri tom ne znaju šta je pametnije: da u predizbornim nedeljama konačno pokušaju da pruže validne dokaze svoje dobre volje rizikujući kontraproduktivne i iritirajuće poteze, poput Solaninih izjava uoči poslednjih izbora ili one cinične poruke o angažmanu misije EU na Kosovu propraćene istovremenim obećanjem oko viza. Ili da skrštenih ruku čekaju majski rezultat.
„Svakako moramo da pružimo nešto, a to je u ovom trenutku sporazum o viznim olakšicama. To je nešto sasvim konkretno. To nije poklon, već naša obaveza”, kaže mi italijanski podsekretar za inostrane poslove Famijano Kručaneli. Suviše malo, suviše kasno, uzvraćam. Šta je sa sporazumom o asocijaciji i pridruživanju?
Italijan me uverava da je 98 odsto Evropske unije za što bržu integraciju Srbije i da se ne radi o kompenzaciji za Kosovo. „EU ne treba instrumentalizovati pred izbore od strateške važnosti. Nije tačno da Evropa neće Srbiju”. Onda podseća na glomaznu birokratsku mašineriju Brisela koja radi na principu konsenzusa. Trenutno ga nema, zbog tvrdog uslovljavanja Holandije (delom i Belgije) da Beograd mora prvo da ispuni svoje haške obaveze.
Povoljne vesti je znači teško očekivati. Dobra vest je da bi evropska većina želela da nije tako. Sve me podseća na ovu dosadašnju vladu, tačnije na DS koji je takođe insistirao na brojkama. Te nikad veći broj osvojenih glasova, te nikad više ministara u vladi. A u praksi? Manjina je diktirala većini prepuštajući joj da uživa u brojkama. Tako i EU. Cifre su na našoj strani, ali kvalitativnog proboja nema. Onog koji bi Srbe zaista ohrabrio da zdušnije prihvate evropski put.
Da li bi, kako se govorka, Amerikanci mogli da pritisnu Evropljane da se konkretnije angažuju? Kao što su to radili oko svog projekta kosovske nezavisnosti. Time bi se poravnao barem deo načinjene štete. Mogli bi, ali sumnjam.
Izvesno je da će ovoga puta na predizborne aktivnosti uticaj imati i Rusi. Oni su obznanili svoje interese u regionu, a i te kako su zainteresovani da se realizuje sporazum o gasu i NIS-u.
Ono što me uporedo s tim brine je utisak da Beograd uklizava u spor sa Ujedinjenim nacijama. Zaboravili smo izgleda oštar, jednoglasni ukor Saveta bezbednosti zbog beogradskih nereda, pa ulazimo u nove konflikte.
Pogranične postaje, carinske rampe, policajci, sukob sa Unmikom oko suda. Prvi voz na pruzi Kraljevo–Zvečan posle devet godina verovatno je transportna olakšica, ali je diplomatska zapreka. UN upozoravaju Beograd da poštuje Rezoluciju 1244, dokument na kome počiva čitava strategija otpora kosovskoj nezavisnosti. Unmik zahteva da Beograd prekine da se meša u područje severno od Ibra gde opšti bojkot pojačava spekulacije o de fakto podeli.
Povod je protivljenje Srbije, uz snažnu podršku Moskve, transferu autoriteta misije UN na misiju Evropske unije, Euleks. Iako je tačno da, s obzirom na oštru podeljenost Saveta bezbednosti, primopredaja protiče bez legalne saglasnosti ili neke nove rezolucije, konflikt sa Unmikom bio bi loš.
Ako je to savet Rusije, onda je to možda dobro za Kremlj, ali je za Beograd pogubno. Ko će štititi kosovske Srbe? Šta ćemo ako zamalterišemo i poslednje kanale komunikacije? Zar to onda nije direktan put u izolaciju i napuštanje Srba po enklavama?
Boško Jakšić
[objavljeno: 16/03/2008]
