Izvor: Kurir, 30.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
GROZNICA
Prednovogodišnje potrošačko ludilo nije zaobišlo ni one najsiromašnije, sa kojima se reporter Kurira družio među beogradskim pijačnim tezgama
BEOGRAD - Na sve strane jelke. Tek odsečene. Jelke s busenom i promrzli prodavci. - Je l’ ima mušterija, majstore? Niste mi slikali kamion i registraciju? - Bože sačuvaj, majstore, slikali smo samo dečaka pored jelke. - Ovde se jelke prodaju posle podne, dok se tamo gde ima katolika prodaju pre podne. U Subotici, Somboru... >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << A zašto je tako, ne bi znali da vi kažemo.
Petarda u nos
Dolazi Nova godina, dan Hristovog obrezanja. Polako, ali sigurno zajedno sa predizbornom kampanjom počela je i novogodišnja groznica. Mnogi još nisu dobili platu. Prosveta, na primer. Ali, zato lete kartice ko leptirice po beogradskim radnjama. Novogodišnji ukrasi, petarde. Mesari su napunili kontejnere kostima. Tu su i galebovi. Lete noseći kosti u kljunu.
Dečak do mene baci petardu prema kontejneru. Galeb, prepadnut pucnjem, ispusti kost. I debelog Ciganina, kad se tako namestio, kost pogodi pravo u nos. Raskrvari mu nos. Započe svađa. Ma, ja sam samo bacio petardu. Jesi, ali je mene udarila. Nije tebe udarila petarda, nego je galeb ispustio kost.
Ptica prasica
- Navalite, žene, na mene. Ovde jeftino. Nigde jeftinije. Ukrasi za jelke, svećice, vatrometi. Dobro su se snabdeli.
Domaćin čovek zgepečio pet prasića. Nema ptice bez prasice. Ni Nove godine. Drže ih u gepeku zbog inspekcije. Nisu testirani, ali su zdravi. Sve će to na vatri da sagori. U velikim crnim kesama odlaze prasići put kuća dobrih domaćina koji su odlučili da se unapred obezbede. - Kol’ko su prasići? - Od 180 do 250 po kilu. Do juče, kume, krmaču sisalo.
- Orasi, orasi za sve torte i kolače, juče oljušteni. Navali, narode. Nova godina je jednom. Uzmi moji orasi, ima domaćica da te pita, što je, majstore, tvrda kita. Bolje od vijagre i vepa. Orasnica. Orasnica, brate. Oćeš kilo? Uzmi, pokajat se nećeš.
Vruća rakija
Dečak sa termosom i plastičnim čašama prodaje kuvanu rakiju. - Uzmi, brate, zagrej se. Ej, nemoj da me slikaš. Da mi slika izađe u novine. Ima ćale da me vidi i sve pare da mi otme.
- Je l’ kupuje narod? - Kupuje, kako da ne kupuje. Ali ne kao prošle godine. Ne kao onih godina kad su delili trinaestu platu. I kupuje manje nego prošle godine - kaže Miruna iz Ripnja. - Pa, kad ste skupi. - Ma, kakvi skupi. Iste cene. Sve poskupilo sem pijace.
Sa Kalenić pijace idemo kod Kineza. Tamo gde se sirotinja snabdeva poklonima. Tu je počelo pravo pretpraznično ludilo. Ali, u ovo doba, prepodnevno, najviše je nakupaca iz unutrašnjosti. Oni kupuju kod Kineza i prodaju na pijacama. Cene su za njih, sa ogromnim švercerskim torbama koje zovu „krmače“, niže.
Torbari
- Odakle ste? - pitam gospođu prefinjenih crta lica koja gotovo stidljivo nosi svoje torbe. Na njoj odeća koja govori da je i lepših dana imala. - Iz Kragujevca sam. Ono što se mora, mora se. Šta da radim.
- Prava pretpraznička groznica se još ne oseća - kaže Mile, koji radi kod Kineza.
- Ja sam iz Vrulje. Iz Pljevalja. Penzionerka. Ovde daju po petsto dinara dnevno. I nije hladno. Al’ što kradu, čoveče, što kradu! Uđe po troje, četvoro u radnju. Zagovaraju nas dvije, a peti odnosi. Vidiš ovu lastiku što sam je provukla kroz torbe? Kad staviš lastiku, oseti se.
Apaurin
Tiska se gomila ljudi, uglavnom žene, premeću po rukama jeftinu kinesku robu u nadi da će naći nešto što im odgovara. Kupuju i ono što im treba i ono što im ne treba. Gde jedna zastane, zaustave se još tri. Na kraju se jedva provlačimo kroz gomilu koja iz sata u sat postaje sve veća. Na kartonskim kutijama između dve zgrade mnogobrojni ukrasi i veštačke jelke. Od petsto do dve hiljade. Zavisi od veličine.
Nova godina stiže. I ima za svakog ponešto. Navali, narode. Još malo, pa nema više. Niko se ne sekira zbog cena. Gledali smo to nekad samo na televiziji. Sad je stiglo i kod nas. Te rasprodaje, to ludilo apaurinske kupovine. Ništa nije skupo i sve može da se kupi. A kako će se kasnije novac uplaćivati na kartice...
STJUARDI „JATA“ KOLJU PRASE
Prodavac prasića prepričava nam jednu anegdotu.
- Tri stjuarda „Jata“ kupe živo prase. Uplašili se prljavštine. Odnesu ga do Save, gde jedan od njih ima vikendicu. Ali, sad treba prase zaklati. Niko od stjuarda nije vičan nožu. A i prase može da ugrize. Jedan se priseti da prase uguše plinom. Donesu bocu i uguraju prasetu crevo u usta. Dok se prase nije prevrnulo. Sad treba prase drati i šuriti. Prase okače o drvo i krenu da ga šure. Usred šurenja prase eksplodira. Razlete se creva na sve strane. Ode pečenica - priča mi prodavac prasića. - Zato, kume, uzmi ovaj obrađeni. Samo u pekaru da ga mećeš.
PREŽIVLJAVANJE
Čuje se Mocart iz igračaka. - Čuj, samo nas nemoj da slikaš, pobegli smo s posla... Aca je iz Kruševca. I on je došao da se snabde robom za tezgu koju drži na pijaci. - Moramo da kupujemo robu od Kineza da bismo preživeli. Radimo na robnoj pijaci, tamo gde je „preskupo“. - Koliko zarađuješ? - Po dvaes do trideset posto. Znači, veoma malo. Tako da u proseku plata ispadne negde od deset do petnaest hiljada. - Je li to dovoljno za život u Kruševcu? - To je jedva da se preživi. Prvog idem na reprizu Nove godine na Jastrebac. Tamo je doček hiljadu dinara. Šta, brate, sirotinja, uplata hiljadu dinara. Nema - najjeftinije.
