Izvor: Politika, 19.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
GRESI "PROPALE" ZEMLJE
Apsurd savremenog doba sadržan je upravo u takvom shvatanju demokratije – osnovna prava čoveka i građanina krše se da bi, gle čuda, nanovo bila uspostavljana
Kriza u Libanu predstavlja, ma koliko to paradoksalno zvučalo, ogledalo krize zapadne demokratije. Naime, Zapad se već dosta dugo suočava sa krizom sistema – krizom koja na kraju krajeva proizlazi iz nedostatka osećaja samokritike. Ovaj bezmalo važan detalj, koji valja upamtiti jer dosta toga govori o urušavanju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << suštinskog temelja zapadne demokratije, najviše pogađa, valerštajnovski rečeno, periferna (nezapadna) područja planete. Liban je u tom smislu izuzetak koji potvrđuje pravilo.
Zapad se prema nezapadnim područjima postavlja kao globalni gravitacioni centar koji nastoji da ih po svaku cenu podvuče pod svoju dominirajuću šapu. Da ih uz to poduči demokratiji, da ih prosvetli saznanjem šta je za njih najbolje odnosno šta je u njihovom interesu – te da ih, na kraju krajeva, emancipuje.
Problem, međutim, leži u tome što Zapad slabo uspeva da izvrši emancipatorski uticaj na nezapadni svet (naročito na islamski) budući da mu jedino nudi, kako reče istaknuti francuski filozof grčkog porekla Kastorijadis, sliku idealnog društva, ali društva lišenog opipljivog značenja. Novac, medijska popularnost i moć, koje Zapad uspostavlja kao vrhunske vrednosti kojima svako normalan mora da stremi, u suštini su beznačajni artefakti lišeni demokratske osnove.
Prelomna tačka nastaje onog trenutka kada nezapadne zemlje širom kugle zemaljske odluče da ne prihvate zapadnu sliku sveta pružajući pri tom svoje osobeno viđenje stvarnosti. U tom pogledu islamske zemlje prednjače, izazivajući besnu reakciju Zapada koji skupa sa svojim (zapadnim i nezapadnim) saveznicima, žestinom neshvatljivom za zdravorazumsko poimanje demokratije, nastoji da nauči pameti "neposlušnike". U tom smislu oružane "aranžmane" Zapada predstavlja kao nužno sredstvo prosvećivanja "primitivnih" naroda.
Apsurd savremenog doba sadržan je upravo u takvom shvatanju demokratije – gde se osnovna prava čoveka i građanina krše da bi se, gle čuda, nanovo uspostavljala. Zato zapadne birokratske vlade i nastoje da pošto-poto zamaskiraju ili opravdaju pomenuti apsurd – sredstvima propagande i raznolikim ideološkim matricama. U periodu hladnog rata bila je to komunistička pretnja, u posthladnoratovskoj eri reč je o opasnosti koju izaziva globalni terorizam. No, ne treba sumnjati u to da se iza svega kriju najprizemniji interesi zapadnih birokratija.
Kriza Zapada sastoji se, dakle, u podređivanju demokratskih principa slobode i pravde geopolitičkim i ekonomskim interesima, što vodi lančanim izbijanjima kriza širom sveta. Ipak, a u skladu sa uspostavljenom strategijom borbe protiv terorizma posle 11. septembra, oružane krize su uglavnom locirane na području islamskog sveta.
Tome su dodatno pogodovala dva trenda u okviru aktuelne zapadne (a pre svega američke) spoljne politike. Reč je o poistovećivanju islamskog sveta i terorizma kao i o podeli nezapadnih zemalja na propale, neposlušne i opasne zemlje koje štete zapadnim interesima, te ih stoga treba naučiti pameti, i na one prijateljske zemlje koje štite interese Zapada (posebno interese SAD) i koje treba na svaki način podržati.
O prvom trendu nije potrebno posebno raspravljati budući da jednostrana generalizacija sadržana u njemu izmiče svakoj racionalnoj raspravi. Što se tiče drugog trenda, treba naglasiti činjenicu da se ovde radi o staroj evropocentričkoj podeli zemalja na zapadne (Evropske), dakle civilizovane, i neevropske, tj. necivilizovane. Zanimljivo je da u današnje vreme dolazi do stvaranja hibridnog stanovišta koje nadilazi stari evropocentrizam.
Radi se o svojevrsnoj mešavini etnocentrizma i orijentalizma gde se posebno islamske zemlje obeležavaju kao primitivne zajednice verskih fanatika koje treba ili uništiti ili korenito preobraziti bez obzira na civilne žrtve. (Klintonova administracija lansirala je termin "propala država" koji se odnosi upravo na ove zemlje.)
Ovo stanovište se razlikuje od klasičnog evropocentrizma po tome što dopušta postojanje nezapadnih zemalja koje su civilizovane samim prihvatanjem zapadnih vrednosti i služenjem zapadnim interesima. A koje se, što je veoma važno, bore protiv "propalih država" kao isturene zapadne ekspoziture.
Kriza Zapada proističe iz činjenice da pojedine zapadne države (kao što je SAD) kao i neki nezapadni saveznici (poput Izraela) poprimaju odlike upravo ovih "propalih država" smatrajući da su izvan domašaja međunarodnog prava i shodno tome slobodne da vrše agresiju i nasilje. Zato nevolja Libana nije toliko Hezbolah koliko žig propale zemlje kojoj je potreban strani (zapadni) tutor. Žig koji mu je dodelio sam Zapad. Ali, da li je tutor išta bolji od tutorisanog?
Sociolog
Boris Jašović
[objavljeno: 20/08/2006]
