Izvor: Kurir, 06.Feb.2011, 10:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
GOVOR MRŽNJE
Ne nervirajte se. Ja to radim umesto vas. Čim se probudim, svakog dana, gledam ima li u jutarnjim vestima ovih što su se obogatili preko noći, na „kontroverzan“ način. Znate, u onim vestima: „Sinoć u saobraćajnom udesu...“, „Sinoć u oružanom obračunu...“, „Sinoć u eksploziji automobila bombe...“ I tako to, jasno vam je. Ako ih nema, nerviram se.
Ne nervirajte se. Ja to radim umesto vas. Čim se probudim, svakog dana, gledam ima li u jutarnjim vestima ovih >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << što su se obogatili preko noći, na „kontroverzan“ način.
Znate, u onim vestima: „Sinoć u saobraćajnom udesu...“, „Sinoć u oružanom obračunu...“, „Sinoć u eksploziji automobila bombe...“
I tako to, jasno vam je. Ako ih nema, nerviram se.
Priznajem, zlikovac sam. Loš čovek. Želim da ih stigne viša pravda. Da pate. A u boga ne verujem, niti u Supermena.
Betmen je ipak samo običan čovek.
Što sam ovako besan pa zlurad?
Ne nervira me, da budem sasvim iskren, to što imaju para, koje su pokrali od nas. Pare - velika stvar. Pih. Dođu pa prođu.
Ne nervira me ni što, time što kradu, uništavaju budućnost svih nas, naše dece. Ni što će njihova deca našu da gledaju s visine, kao ono „sirotani“, šta li. Ni što će jednom moje dete da naleti na dete nekog od njih, pa će to dete nekog od njih mom detetu da kaže „znaš ti ko je moj tata“, a ja ću morati da ćutim, kao (piiip).
Ne nervira me ni što kad oni nekog zgaze, taj Neko Zgaženi još bude kriv što je prelazio ulicu preko pešačkog na zeleno.
Ma nije to ništa.
Ne nervira me ni što pored njih uvek idu dvojica ćelavih nekakvih bivših „beretki“, uvek spremnih da „nalupaju šamare“ onome za koga gazda oceni da ga je pogrešno pogledao.
Ne nervira me ni što masovno karaju klinke od šesnaest godina. Ni što te klinke zbog žudnje za instant kintom i instant karmom, umesto da budu ličnosti, ljudi, postaju silikonski zombiji, mašine sposobne za sve zamislive vrste prostitucije.
Ne nervira me ni kad ti vrli bizmismeni sednu s nekim mnogo pametnijim od njih i krenu da mu drže predavanje iz opšte prakse o životu, uz prezrivo „e sa’ ću ja ti kažem“.
Ma jok.
Ne nervira me čak ni kad ti iskompleksirani lopovski gadovi zahtevaju da budu tretirani kao časni ljudi, dok istovremeno časne ljude tretiraju kao poslednji ološ.
Ništa me od toga ne dotiče.
Nervira me samo kad ujutru u pola sedam uključim televizijski aparat a na njemu nema vesti o njima koje počinju sa: „Sinoć u saobraćajnom udesu...“, „Sinoć u oružanom obračunu...“, „Sinoć u eksploziji automobila bombe...“
Tu načisto izgubim živce. Jer to je nepravda. Oni imaju sve, baš sve, u ovoj dolini suza, a meni ne može da se ispuni čak ni jedna prosta, mala, beznačajna želja, takoreći željica.
Dođe mi da zaplačem.
Pa ne tražim ništa posebno, ne tražim ništa spektakularno. Samo malo. Samo jednog od njih. Ne moram čak ni ja da biram koga. Bilo kog.
Bože, Alahu, Jehovo, zar je tako teško da mi učiniš da se jednog jutra probudim i da čujem, na primer: „Sinoć je u bizarnoj nesreći gospodin kontroverzni taj i taj izgubio život na neverovatan način...“ Ajde, budi drug.
Eto, na primer, da ga, dok se skija na vodi pored obale Skijatosa, neka bela ajkula pomeša s tunom ili fokom, i pojede ga do pojasa. Pa da taj deo koji još mrda rukama spasu, ali da se, dok tu polovinu voze ambulantnim kolima u bolnicu, ambulantna kola prevrnu, zapale, i ta polovina bizmismena izgori zajedno s njima. Polako, veoma polako.
Eto, to da mi se jednom učini, samo jednom, i biću miran. Stoički ću da podnosim sve što nam rade, u perfektu, prezentu ili futuru. Skijanje, Skijatos, bela ajkula, gric-gric, ambulantna kola, „pazi, Jorgose, krivina“, krš-krš, beng-beng, vuššš (požar), „aiii...“. Može? Aj’ ka’ te moli brat.
Čisto da imam na nešto lepo da mislim dok nas pljačkaju, ponižavaju, jebu u zdrav mozak.
Uz osmeh na licu možemo sve...
.jpg)
