Izvor: Politika, 10.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
GORDANA ČOMIĆ
U našem društvu godišnje više ljudi umre nego što se rodi, u skoro svim naseljima, u skoro svim nacionalnim zajednicama, a po poslednjem popisu 20 odsto stanovništva Srbije su pripadnici nacionalnih zajednica (u Vojvodini 32 odsto). Vojvodina, inače, prednjači u tužnim podacima o negativnom priraštaju odavno. Odluke da nemamo dece počeli smo da donosimo davnih dana, svako iz svog razloga, ali sa jednim zajedničkim imeniteljem: izostankom nacionalnog plana razvoja države kojim bi se kao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prioritet označilo rešavanje pitanja motivacije za rađanje, društvenih obaveza kad su deca u pitanju i stvaranje svesti da su u svakom normalnom društvu ljudi ti koji su najvažniji.
Šta imamo umesto tog jasnog plana? Često zablude i predrasude o razlozima za mali broj rođene dece, a još češće paradokse koji se nude kao objašnjenja za ozbiljnu situaciju u kojoj se nalazimo. Zablude i predrasude kreću se u okviru sledećih stereotipa: žene su odgovorne za sve jer imaju "slobodu izbora kad je rađanje u pitanju", pa dalje "samo su Srbi u takvoj situaciji", pa još "mladi bračni parovi su sebični, pa neće decu kao odgovornost". Od takvih zabluda i predrasuda (kao i uopšte od zabluda i predrasuda bilo koje vrste) niko nema koristi, samo štete. Paradoks koje se prima zdravo za gotovo je stav "siromaštvo i teška ekonomska situacija su razlog za mali broj dece", pri čemu neće da se vidi da su upravo najsiromašnija društva ona sa visokim natalitetom (za dokaz se mogu pogledati statistike o siromaštvu i natalitetu). Siromašna društva u kojima važi ovaj paradoks su Srbija i još neke zemlje u regionu (Bosna, donekle Makedonija i Hrvatska). Volja da se ima samo jedno ili nijedno dete, naprotiv, pravilo je za bogata društva EU koja radi na planovima kojima se bori protiv "starenja EU". Prosečna starost u Srbiji je 48 godina, slično je i u EU (s gorčinom se može primetiti – eto nama sličnosti sa EU!), ali samo opisivanje takvog stanja neće nam doneti rešenje problema. Sklonost da samo opisujemo stanje i loša navika da je otmeno biti ciničan u opisu problema ispostaviće svoju cenu u broju državljana Srbije 2020. ili 2030. i ta će cena biti visoka, kao što je uvek visoka cena loših društvenih projekata (to iskustvo upravo živimo) – tu cenu ćemo platiti svi, ako ne poradimo na stvaranju dobrog društvenog projekta kojim država preuzima odgovornost za kvalitet života u društvu, za život koji se svaki dan pomalo menja nabolje. Jedan od kvaliteta života je i imati decu i voleti decu, u porodici i u društvu za koje smo odgovorni. Deca se ne mogu voleti zabludama i predrasudama, već jasnim planom, dokazivom akcijom i odlukama da su ona na prvom mestu u društvu.
Kako se to postiže? Odlukama o zakonima dobrim za rađanje dece, o budžetu Srbije, o temama iz kvaliteta života na političkoj sceni, o prihvatanju realnosti i dugoročnom planu za njeno menjanje SADA, jer već kasnimo. Odlukom da se SADA nađe odgovor na pitanje: "Zašto je dobro imati decu u Srbiji?"Ako volite decu, zapitajte se.
Poslanik DS-a
[objavljeno: ]
.jpg)
